Борба око видео игрица и васпитања детета

Имамо локални рат око васпитања клинца ја и женче. Укратко – она му не да да игра игрице јер мали реално претерује понекад, ја му дајем – јер сам био или бих био гори од њега…да сам ја он.
Ја опет некако размишљам овако – а нисам сигуран да ли је то најпаметније размишљање:

…а јебајга и ја бих исто био ултразалуђен игрицама да сам као клинац у његовим годинама имао компјутер…и кад год ми се указала прилика играо сам игрице до стања ‘падања у несвест’ – па опет сам био солидан ђак – не вуковац, не неки блистави ум, али сасвим солидан. Дакле да сам ја сад у његовим годинама, био би исти као он ако не и много-много гори. Па колико сам онда меродаван да му чупам уши због видео игрица док год је солидан ђак?

Сећам се да сам као клинац једном играо на Sony-ју који сам изнајмио – недељу дана без престанка неку симулацију летења и борби у ваздуху (не сећам се тачно како се зове игрица), био распуст, изнајмљивање Sony-ја било на неком попусту код неког локалног баје и ето мене са црвеноочњацима (крвавим беоњачама) – недељу дана сам играо и дан и ноћ уз можда пар сат спавања дневно.

Return to Castle Wolfensten сам играо до фазе ‘дај да купим пелене како бих уштедео време на одласку у клоњу, док ово не завршим’. Не мислим баш да су игрице нешто што је нужно зло и заглупљивање ума, има ту доста логичког/стратешког размишљања и размиљања 5 корака унапред, мозак ту уме да ради на 101% и да се билдује у том неком правцу.

Истина јесте да сам у последњих десетак петнаест година одиграо укупно само једну игрицу имена INSIDE, не привлачи ме то сад нешто – али пре…

Ми ‘одрасли’, да не кажем матори мудросери безгрешне прошлости – сад размишљамо овако: „Ова данашња деца – па пропаст жива, само им је мобилни у рукама, не друже се више са другом децом, само играју игрице на телефону и на компјутеру А МИ КАД СМО БИЛИ ДЕЦА ми смо бре само играли фуцу, арачкиње-барачкиње, између две ватре и трчали по ливади цео дан. жмурке, рата. Ужас су ова данашња деца, у ж а с“.

Само што сам накачио екстерни монитор – он се ниодукуда појавио и стартовао Left4Dead. Да је жив и здрав 100 година.

…али нико не помиње да ми нисмо имали доступне те технологије тад. Све се плашим да бисмо по цео дан играли арачкиње-барачкиње по цео дан да смо имали компјутер и на њему најновији PES (Pro Evolution Soccer). Једноставно – радиш оним чиме располажеш.

Поставља се питање само да ли насиље у игрицама може утицати на дете да постане насилник у реалном животу. Ja не знам шта званична психологија/наука каже на ту тему али опет ту некако упарим себе. Ја сам од малих ногу, чини ми се од четвртог разреда основне школе – велики љубитељ хорор филмова свих могућих поджанрова и имам утисак да сам их одгледао отприлике све који су иоле квалитетнији, почевши од класика – „Страва у улици Брестова 1“ па надаље. Паралелно са тиме играо сам и разне насилне игрице где ‘човјек сачмаром разнесе главу другим човјеку па довати сикиру за трећег човјека’…

…па како онда то да сам један од ликова који не убије папучом бубу коју види у стану већ исту ‘упеца’ и избаци неповређену кроз прозор на траву. У животу сам се потукао 3 пута. Чак ни свађе не толеришем, ако неко крене да паламуди или вређа ја ударим на игнор, окренем се и ту се прича заврши а највероватније и моја даља комуникација са тим неким. Зар не би требало да упалим моторну тестеру левом руком а бацач пламена десном па да му одузмем 9 коцкица енергије и одрадим Fatality – ако ћемо по некој логици?

Можда вам може бити занимљив за читање и текст: Видео игре које сам играо у животу и једна ‘brainfuck’ која ме поново заразила

Паметан нисам како правилно ићи у причу око „Дете и видео игре“. Истина јесте да гледамо, и ја и женче – да га колико толико ограничимо, да не буде баш психо какав сам био ја као клинац (рецимо познат је и рат са њиме око Гугл продавнице) али не волим баш да му лупам банане на „Могу ли да играм игрице“.

Домаћи је на првом месту и нема ништа док њега не завршиш – био у моје време, биће и у твоје, ту нема даљих преговора. Подразумева се да си у школи макар добар ако не врлодобар или одличан. Гледамо да га образујемо тако да није оптерећен оценама – идемо са „Ма и двојка је оцена, и јединица је за људе – поправићеш…али гледај да буде макар тројка. Све преко тројке је већ перфекција. Вуковац и све петице – не размишљај о томе, мансе. Све што нам треба у животу је дете које је упало у самоубилачку депресију јер је добило четворку или далеко било – тројку.“

Увек некако гледам да се ставим у његову кожу – да ли бих ја био оптерећен видео игрицама – јок и не би, био бих минимум 5 пута гори. Да ли бих стално и безпоговорно слушао маму и тату? Дада, сигурно – што би наш народ рекао трт-милојка. Да ли бих правио нека срања као клинац? Па сад, нисам сигуран да ли је дете које не прави дечија срања уопште нормално нормално дете. Наравно – све ово важи само под условом да си солидан или макар просечан у школи – ако ниси, тад треба нека друга тактика да се примени – надам се да нећу морати да мозгам о прављењу тих тактика.

Ево, управо је играо „Left4Dead“ и моторном тестером секао зомбије по Америкама…и сад се покупио и отишао да цимне Нецу да изађу да играју фудбал. Ма биће то ОК.

И да, да не буде колутања очију, ја сам стара гарда и за мене су „видео игре = видео игрице“. Енде. И ово је само моје виђење ствари – не мора да значи (а и највероватније није) правилно.