Imamo lokalni rat oko vaspitanja klinca ja i ženče. Ukratko – ona mu ne da da igra igrice jer mali realno preteruje ponekad, ja mu dajem – jer sam bio ili bih bio gori od njega…da sam ja on.
Ja opet nekako razmišljam ovako – a nisam siguran da li je to najpametnije razmišljanje:

…a jebajga i ja bih isto bio ultrazaluđen igricama da sam kao klinac u njegovim godinama imao kompjuter…i kad god mi se ukazala prilika igrao sam igrice do stanja ‘padanja u nesvest’ – pa opet sam bio solidan đak – ne vukovac, ne neki blistavi um, ali sasvim solidan. Dakle da sam ja sad u njegovim godinama, bio bi isti kao on ako ne i mnogo-mnogo gori. Pa koliko sam onda merodavan da mu čupam uši zbog video igrica dok god je solidan đak?

Sećam se da sam kao klinac jednom igrao na Sony-ju koji sam iznajmio – nedelju dana bez prestanka neku simulaciju letenja i borbi u vazduhu (ne sećam se tačno kako se zove igrica), bio raspust, iznajmljivanje Sony-ja bilo na nekom popustu kod nekog lokalnog baje i eto mene sa crvenoočnjacima (krvavim beonjačama) – nedelju dana sam igrao i dan i noć uz možda par sat spavanja dnevno.

Return to Castle Wolfensten sam igrao do faze ‘daj da kupim pelene kako bih uštedeo vreme na odlasku u klonju, dok ovo ne završim’. Ne mislim baš da su igrice nešto što je nužno zlo i zaglupljivanje uma, ima tu dosta logičkog/strateškog razmišljanja i razmiljanja 5 koraka unapred, mozak tu ume da radi na 101% i da se bilduje u tom nekom pravcu.

Istina jeste da sam u poslednjih desetak petnaest godina odigrao ukupno samo jednu igricu imena INSIDE, ne privlači me to sad nešto – ali pre…

Mi ‘odrasli’, da ne kažem matori mudroseri bezgrešne prošlosti – sad razmišljamo ovako: „Ova današnja deca – pa propast živa, samo im je mobilni u rukama, ne druže se više sa drugom decom, samo igraju igrice na telefonu i na kompjuteru A MI KAD SMO BILI DECA mi smo bre samo igrali fucu, aračkinje-baračkinje, između dve vatre i trčali po livadi ceo dan. žmurke, rata. Užas su ova današnja deca, u ž a s“.

Samo što sam nakačio eksterni monitor – on se niodukuda pojavio i startovao Left4Dead. Da je živ i zdrav 100 godina.

…ali niko ne pominje da mi nismo imali dostupne te tehnologije tad. Sve se plašim da bismo po ceo dan igrali aračkinje-baračkinje po ceo dan da smo imali kompjuter i na njemu najnoviji PES (Pro Evolution Soccer). Jednostavno – radiš onim čime raspolažeš.

Postavlja se pitanje samo da li nasilje u igricama može uticati na dete da postane nasilnik u realnom životu. Ja ne znam šta zvanična psihologija/nauka kaže na tu temu ali opet tu nekako uparim sebe. Ja sam od malih nogu, čini mi se od četvrtog razreda osnovne škole – veliki ljubitelj horor filmova svih mogućih podžanrova i imam utisak da sam ih odgledao otprilike sve koji su iole kvalitetniji, počevši od klasika – „Strava u ulici Brestova 1“ pa nadalje. Paralelno sa time igrao sam i razne nasilne igrice gde ‘čovjek sačmarom raznese glavu drugim čovjeku pa dovati sikiru za trećeg čovjeka’…

…pa kako onda to da sam jedan od likova koji ne ubije papučom bubu koju vidi u stanu već istu ‘upeca’ i izbaci nepovređenu kroz prozor na travu. U životu sam se potukao 3 puta. Čak ni svađe ne tolerišem, ako neko krene da palamudi ili vređa ja udarim na ignor, okrenem se i tu se priča završi a najverovatnije i moja dalja komunikacija sa tim nekim. Zar ne bi trebalo da upalim motornu testeru levom rukom a bacač plamena desnom pa da mu oduzmem 9 kockica energije i odradim Fatality – ako ćemo po nekoj logici?

Možda vam može biti zanimljiv za čitanje i tekst: Video igre koje sam igrao u životu i jedna ‘brainfuck’ koja me ponovo zarazila

Pametan nisam kako pravilno ići u priču oko „Dete i video igre“. Istina jeste da gledamo, i ja i ženče – da ga koliko toliko ograničimo, da ne bude baš psiho kakav sam bio ja kao klinac (recimo poznat je i rat sa njime oko Gugl prodavnice) ali ne volim baš da mu lupam banane na „Mogu li da igram igrice“.

Domaći je na prvom mestu i nema ništa dok njega ne završiš – bio u moje vreme, biće i u tvoje, tu nema daljih pregovora. Podrazumeva se da si u školi makar dobar ako ne vrlodobar ili odličan. Gledamo da ga obrazujemo tako da nije opterećen ocenama – idemo sa „Ma i dvojka je ocena, i jedinica je za ljude – popravićeš…ali gledaj da bude makar trojka. Sve preko trojke je već perfekcija. Vukovac i sve petice – ne razmišljaj o tome, manse. Sve što nam treba u životu je dete koje je upalo u samoubilačku depresiju jer je dobilo četvorku ili daleko bilo – trojku.“

Uvek nekako gledam da se stavim u njegovu kožu – da li bih ja bio opterećen video igricama – jok i ne bi, bio bih minimum 5 puta gori. Da li bih stalno i bezpogovorno slušao mamu i tatu? Dada, sigurno – što bi naš narod rekao trt-milojka. Da li bih pravio neka sranja kao klinac? Pa sad, nisam siguran da li je dete koje ne pravi dečija sranja uopšte normalno normalno dete. Naravno – sve ovo važi samo pod uslovom da si solidan ili makar prosečan u školi – ako nisi, tad treba neka druga taktika da se primeni – nadam se da neću morati da mozgam o pravljenju tih taktika.

Evo, upravo je igrao „Left4Dead“ i motornom testerom sekao zombije po Amerikama…i sad se pokupio i otišao da cimne Necu da izađu da igraju fudbal. Ma biće to OK.

I da, da ne bude kolutanja očiju, ja sam stara garda i za mene su „video igre = video igrice“. Ende. I ovo je samo moje viđenje stvari – ne mora da znači (a i najverovatnije nije) pravilno.