Која је то виша сила која власнике фирми тера да отворе фирму у центру града – на месту где у кругу од километар-два не може да се упаркира ни он, ни клијент који долази да га посети, ни купац, ни радник који сваки дан долази на посао? Опција ти је да се упаркираш ‘тамо негде у Власотинцу’ па да дођеш бусем до ‘ту негде’ па пешака још 10 минута или да удеш у јавну гаражу у платиш 16000 динара месечно за месечну претплату за паркирање или дневну карту од 1500 динара јер – нећеш се задржати ту 1h ако радиш – а с обзиром да су јавне гараже обично па бар 2km од места где радиш – опет те чека пешачење, губљење додатног времена и пара.

А шта је са ценом квадрата пословног простора у центру који кошта ко да је поред мора на Хавајима где ти је Чарли Шин први комша?

Шта фали Петловом/Бановом/Јулином брду, Карбурми, Видиковцу, Чукарици, Раковици….шугави? Исто одатле стижеш где хоћеш у граду за 20 минута, обично има места за паркирање колико хоћеш и бесплатно а цена квадрата пословног простора ниска. Кад ће да се крене са децентризацијом центра Београда? А онда нешто мозгам…цимање ли је онда оном колеги што живи у центру да дође до Петловог брда? Опет исто.

Па онда размишљам нешто – генерално тај концепт „Мораш да седиш у канцеларији и да одатле радиш са свог лаптопа“ – чему и зашто? Разумем ја тај балкански менталитет „јес да му дам да ради од куће па да не ради ништа“ – али мора се мало ставити и тест поверења на пробу а и понешто и ново увести (иако овај концепт итекако није нов у свету се примењује од кад) – а он ако се покаже као кривина од куће – опомена, жути картон, црвени картон и испадаш из тима, власник си фирме – можеш и требаш тако.

Генерално послови који се раде са лаптопа – зашто је битно да буду из канцеларије где су остале колеге груписане у једну скупину? Сервери ти обично у хаусингу код неког провајдера или неком дата центру типа Hetzner, Amazon, Azure, RackSpace или где год и свакако им приступаш преко нета, а нет имаш кући, имаш фирмин VPN да се накачиш на фирмину мрежу па самим тим и приступима локалним ресурсима, Git-у/SVN-у/серверима, имаш Skype (може и онај For Bussiness) или Hangouts за комуникацију и видео позиве, имаш мобилни телефон где фирме обично узимају пакете са неограниченим разговорима између запосленим, имаш пројекат на којем радиш и таск који мораш да завршиш – пројецт манагер прати твој рад…кривинариш – отказ, не кривинириш ником ништа.

Кроз ово пролазиш кад идеш на посао, кроз ово пролазиш кад се враћаш са посла – и онда те питају што су уморан и надрндан

А НАРАВНO – БОДУЈУ СЕ РЕЗУЛТАТИ РАДА као и до сад – само што сад не морате да седите једни до других. Ја чак претпостављам да би се таскови завршавали много брже кад би се радило од куће него са посла.

Шта добијаш а шта губиш тиме што ће радник да ти ради од куће а не из канцеларије?

Овај концепт рада од куће примењује једна од најуспешнијих фирми на свету – Automattic Inc која послује никад боље у зарађује богаоца пара од својих производа попут WordPress.com платформе, WooCommerce, VIP Cloud hosting, JetPack Premium, Vaultpress и сличних „freemium“ производа те је затворила своју убер-луксузну канцеларију у Kaliфорнији – јер нико од њених радника није долазио на посао…сви су радили од куће – даљински (remotely)….цимање до посла их је смарало – иако су им радни услови били сан снова….једноставно, радије људи раде од трошне куће где су близу своје породице и у познатој средини – него у неким high-tech full HD канцелацијама (више о овоме на овом линку) са бесплатним ресторанима, теретанама, билијарима и слично. На крају крајева – људи су то.

Развојем интернета и даљинским радом преко њега – канцеларије по мени постају све мање и мање потребне, нешто попут фиксних телефона или музичких дискова. Наравно – постоје послови за које је битно да сте онсите и не може све од куће – те се мора направити план на нивоу фирме ко може а ко не…

Да бацим на папир шта се добија а шта губи овим начином рада.

ДОБИЈАШ – Срећније па самим тим и много учинковитије раднике

Пробуде се, истуширају, доручкују, скувају кафу, седну за лаптоп, пријаве се и раде…не морају да седају у кола или да се гурају у некој шклопоцији од јавног превоза на плус или минус 40 сваки дан са џепарошима и мрзитељима каде – па долазе надркани или неспремни за рад, немају велике рачуне за гориво, нема ‘Шефе неће кола да ми упале не могу дана да дођем на посо или ћу да дођем али да касним 2 сата’, ако им је дете болесно могу опуштено да буду са њим кући да га лече и да раде у паралели без да икога моле тугаљивим тоном, недобог клинац падне у школи и поломи руку, нема дрес кода могу да се шетају и у ћега и мајици на бретеле левел „Тадићевка“ – могу да стигну до њега за 10 минута уместо сат времена ако није гужва.

Наравно – ако мора да се дође у канцеларију или клијента због ‘више силе’, састанка, face2face договора око новог пројекта и слично – мора и нема преговора, сила бога не моли.

ДОБИЈАШ – Раднике који ће ти мнооого ређе давати отказ

…ово је заправо директно повезано са претходном тачком а власници фирми добро знају која је мука кад одличан радник који је забраздио дубоко у неки пројекат – оде из фирме….цимај се, тражи раднике, тестови, па да ли ће он моћу да се снађе ту, па кад га примиш, ајде обука XXX месеци, чекај да се привикне на нову радну околину, па стартне грешке (ма колико да је био искусан на претходном послу због треме или ко зна чега ће их у старту правити сигурно)…па и кад га обучиш и средиш за посао и залауфа се свом снагом….излети му посао који даје 100€ већу плату…и он оде а ви – ајд’ опет све из почетка.

ДОБИЈАШ – Могућност да запослиш много јаче мозгове

Теби канцеларија у Београду а замисли – у Сомбору има лик који убија са знањем, пегла пријављене багове у лету, код раставља и спаја на ситне атоме, зна све и свашта – једноставно….човек лудак. Видео оглас у новинама, видео локација Београд – и шта ће…или да одустане или да се цима да путује из Сомбора код тебе у ту канцеларију у Београду или да се пресели у Београд и плаћа станарину, карте назад да види породицу у Сомбору која одбија да се пресели.

Овако, прође разговоре за посао, прође тестове знања – ајд то нека буде из фирме, пробни рад 2 недеље – од куће, покаже се….радиш за нас…слаћемо ти таскове преко нашег ERP или тикетинг система, дајеш процену у човек-данима ил човек-часовима колико ће ти требати времена, чујеш се са пројект менаџером преко службеног телефона или конференцијског позива, стално сте на вези преко чета – и ајде лагано. Исто – рачуна се резултат – покажеш се добро добродошао, покажеш се лоше – воздра.

ДОБИЈАШ – Мањи рачун за струју и остале ствари

ОК, ово није баш толико битна ставка послодавцима – али опет, зашто не уштедети кад се већ може – клима не мора да ради у свим канцелацијама, радник троши своју струју од куће за лаптоп и монитор, кувају себи своју кафу кући са својом струјом, ако им се пије вода не мора она купљена ладна него се сами сналазе кући, нема бесплатне кафе/сокова/воде/остало – које ви плаћате

ГУБИШ – Не можеш да лично пратиш шта запослени ради

Мада, све се плашим да си му и до сад седео иза леђа или буљио у VNC viewer шта ради на компјутеру? Ако му до сад ниси веровао да ради добар посао – зашто би му веровао и до сад…ако је слабо радио у канцеларији сигурно ће слабо радити све и да ти седи у крилу…а опет и контра – тај радник што ти ради добро – мислиш ли да ће радити лошије ако ради од куће?

Ту је и мала обука око понашања на уређају који је накачен на компанијску мрежу, његовој безбедности и слично – јер нису сви системаши, програмери се рецимо поприлично мало разумеју и ИТ безбедност.

ГУБИШ – Директан контакт са запосленим

Не можеш да га цимаш да дође у салу за састанке да нешто прозбориш са њим на брзака, не можеш да организујеш састанак око новог пројекта за сат времена (али можеш за сутра или за 2h ако је радник у истом граду) и не можеш да га нешто мало-мало питаш директно…али – ту су чет, мобилни телефон, чет и на мобилном телефону, Вајбер/Скајп и остала чуда. А наравно – раднику неће бити али ама баш никакав проблем да дође на 5 дана да ради из канцеларије док се прођу ти брејнсторм договори око пројекта и слично – ако мора очи-у-очи. За све остало ту су е-средства комуникације и 21. век.

Није баш увек изводљиво да се може радити од куће

Наравно, постоје ИТ послови за које се од радника тражи да баш мора да буде у канцу као и радна места која су везана за други хардвер који мора бити у канцеларији (штампачи, инспектори и разни специфици)…али наравно, треба дефинисати на нивоу фирме ко је то ко може да ради од куће и колико, кад мора да се појави на послу и за које време у случају потребе и свашта нешто…али сам поприлично сигуран да велики део послова, поготово везаних за чисто програмирање – може од куће. Java developer-у је са техничке стране исти ђаво да ли ће програмира из канцеларије или од куће – али са људске стране му и те како није исти ђаво а наравно, можда неко тражи начин да побегне од куће и вриштеће жене на 8h.

Ево, пример рецимо ја који сам чист системаш, дакле неко од кога се очекује да облеће око радника који нешто џврџну на компјутеру или појебу штампач или који мора да се појави изнад сервера који је гекнуо или лично замени хард диск или овооно – од 2007-е колико се званично бавим овим послом у две озбиљне фирме, можда сам све укупно и у тоталу био можда макс максимума 3 месеца био приморан да будем онсите и поред корисника.

Већину проблема које је корисник имао решавао сам преко VNC-а или RDP-а а то могу и од куће а оно што нисам могао од куће јесте конфигурисање разне нове опреме или реинсталације невиртуализоване опреме (лаптопови, физички сервери, мрежни штампачи и слично), проблема које корисник направи у раду (читај – ишчупа неки кабл однекуд па пријави да је црко штампач) и слично. On-site посете клијентима сам имао или због радионица које сам држао са другим колегама од дан-два или због краха базе података од исто неколико дана….а ових осталих 9 година и 9 месеци – џаба сам трошио своје гуме на колима, гориво, време у превозу, струју, кафу, воду, сокове, Гуаране, чајеве и остало послодавцу и све остало – све сам могао од куће и о свом трошку, са све својим лаптопом и својим монитором.