Kad čovekov softver zabaguje

Ovo je priča koju sam svojevremeno objavio na Fejsbuk stranici bloga, tu je bila nekih 7 dana pa sam je kasnije obrisao jer nije bila vezana za IT. Iako je bila vidljiva samo 7 dana – javilo mi 12 osoba koje su mi tvrdile da sam indirektno njima ili njima bliskim osobama spasio život zahvaljujući toj objavi jer su znali šta im je činiti, pa čak i nudile da me časte, tražile broj računa i slično…jer se nekako ispostavilo da je uzrok psihičkih problema bio dosta sličan mom pa su znali „gde da udare“ a pomoglo je i odlasku kod psihijatra uprkos tome što se to kod nas na Balkanu vodi kao teška sramota, jer je neko eto javno prozborio o tome i nije se stideo svega.

Napominjem da određeni delovi teksta ispod su dosta, dosta jezivi i teški za čitanje i čitaju se sa knedlom u grlu, opisao sam neke najcrnje moguće stvari koje su mi se vrzmale po tada teško bolesnoj psihi, neki delovi su bukvalno čist horor te ako nemate stomak za tako neke teške stvari – batalite čitanje ovog trenutka. Ako ste i moja rodbina ili prijatelji, batalite čitanje, džaba ćete da se isplačete iako sve na kraju ima srećan kraj.

Da li je hardver koristan kad softver baguje, i obrnuto?

Jedan kompjuter se sastoji iz dve celine to su hardver i softver – hardver je ono opipljivo što se može napipati prstima, softver je ono što se vrti na tom hardveru u vidu različitih programa dajući hardveru svrhu postojanja. Ako jedna od ove dve celine ne radi kako treba – kompjuter postaje ili parcijalno upotrebljiv ili totalno neupotrebljiv. Postoje i eksterni uređaji koji se mogu nakačiti na kompjuter i time u velikom slučaju nadograditi njegove funkcionalnosti ali ponekad mogu negativno uticati i na rad kako softvera tako i hardvera.

Slična stvar je kod čoveka…pokvari mu se hardver – recimo otkaže neki organ…ali hardver jeste nešto što je opipljivo, kad se pokvari to se lako se to da primetiti i iz prvog i iz drugog lica. Nešto eksterno se nakači na čoveka, rodi mu se dete zdravo i pravo bude presrećan i nadogradi time funkcionalnost sopstvenog softvera ili se nakači neki nefunkcionalni uređaj i recimo spali USB port i potencijalno prejebe matičnu ploču – recimo ozrače ga „humanitarne uranijumske bombe“ NATO terorista i umre od raka u najgorim mukama.

No šta je sa softverom? Možeš ti imati maliciozni softver godinama na svom sistemu i da to ne provališ nikad, lepo se ušuška, sakrije i radi u pozadini, krade ti i hardverske i softverske resurse, krade ti pare sa računa, može da te dovede i u probleme sa zakonom. Nekad ubodeš fleš u kompjuter i žurka počne.

Kako sam se ubio?

Ovde ću opisati, detaljno kako sam razmišljao u trenucima izvršenja ili planiranja izvršenja samoubistva, period od kraja 2014-te a možda čak i godinu dana ranije (ne sećam se tačnog početka upada u depresiju), kad mi se čini da sam lagano ulazio na ulazna vrata depresije pa do samog početka 2017-te kad sam iz tog pakla izašao. Sledi morbidan tekst težak za čitanje, tu je da bih dočarao iracionalni način razmišljanja u trenucima psihičkog kraha kao i odbrambene metode same psihe koja se pokušava odupreti onom najcrnjem, možda sve ovo posluži i za neko istraživanje psihijatrima i unapredi nekako rad sa bolesnicima koji su u teškim vidovima depresije. Ako nemate stomak za te stvari pređite na tekst ispod, u suprotnom kliknite na plus.

Pročitaj

Preskočiću priču oko ulaska u depresiju jer ne mogu nisam da se setim kako je i kad sve počelo. Preskočiću sve do trena kad je nekoliko milimetara nedostajalo do mog samoubistva.

Posle dosta dosta nepropaspavanih ili polu-odspavanih noći, crnih misli i mini-psihičkih slomova, plakanja za volanom i mržnje prema svemu mogućem i nemogućem – vidim da više nemam gde i da se moram baciti u akciju i završiti tu moru. Nekako se zadesilo da tog prepodneva nije bilo nikog kući a ja dobio slobodan dan na poslu. Ulazim u kadu, žilet u ruci, ležem u kadu, držim žilet na veni, samo da povučem u deliću mikrosekunde sve gotovo – malo će da pecka, posle neće i sve je gotovo, krećem i pravim mali ožiljak od par milimetara, tu se zaustavljam i tako na tom delu ruke držim žilet beskonačno a zapravo možda 5 minuta i razmišljam o svemu do sad – ali samo o lošim stvarima koje su mi se desile, lepe stvari ni u tragovima…malo pritisnem malo popustim, malo pritisnem, malo popustim, sad, čekaj, sad, stani. Idealno, dok ukućani dođu ja sam već mrtav i nema šanse da se izvučem.

No – moja je ogromna sreća da sam skoro uvek u „overthinking“ režimu, tok misli u tih pet minuta ide ovako – žena dolazi sa posla i zove njenog ćaleta da razvali vrata, razvaljuju, vide mene golog i krvavog u kadi, krv svuda po kupatilu, meni oči izokrenute, nakon što su se osvestili zovu hitnu, dolazi policija, došli svi iz celog kraja da vide mrtvog čoveka jer je to velika senzacija, imam 200 kila moraće 5-6 ljudi da me ovako mrtvog izvlači i spušta sa drugog sprata – najverovatnije ću da im ispadnem i skotrljam se niz stepenice i ostavljam krvave tragove za sobom (ovde se doduše malo i nasmejem dok razmišljam). Žena ostaje ceo život sa teškim traumama iz kojih se nikad neće izvući i noćne more će je cepati na sitne komade, deca se pitaju šta je ono crveno što se nije uspelo najbolje oprati po kupatilu i zašto moraju toliko dugo da budu kod dede, momci iz hitne od kojih većinu znam (zapravo znam većinu Barajeva) – traume za ceo život (a možda i upala, pa se opet smejem), sestra u psihičkoj apokalipsi bar 2 godine, ćale iste nedelje umire od stresa, klince deca-debili zajebavaju kako im se tata ubio, oni plaču, šta će. Dakle, ja – mene ko jebe, ali dakle, klinac, klinka, žena, sestra, sestričina, ćale, momci koji tegle krvavu masu od 200 kila sa drugog sprata i svi misle da su oni krivi za to kao što obično to biva…sjebaću dakle besplovratno nekoliko života, ne mogu to da dozvolim, nikad ne bih želeo da iko pati zbog mene pa čak i kad sam mrtav i jebe mi se za sve. Mora to druže drugačije da se organizuje, da ne bude toliko stresno za sve sem za mene…moja muka, moj račun, moj dug.

Iskorićavam situaciju – kupam se i plačem sve vreme, razmišljajući o ovome, o onome i na kraju razmišljajući kako sam upravo ispao pička i nisam uradio nešto što sam planirao. Sušim se, sedam za laptop, dolazi mi mnogo „bolja“ ideja. Nalazim putem Gugl Strit Vjua mesto u centralnoj Srbiji sa kojeg mogu izgurati kola sa puta i da ih potencionalno niko nikad ne nađe bar 10 godina. Guglao sam i našao planinu na kojoj se navodno dosta sreću vukovi i prave masakre domaćih životinja po selima, teško prohodnu i tačku do koje mogu stići posle dan ili dva upornog pentranja. Bavim se istaživanjima idealne lokacije i načina do kraja dana, guglam i „Less stressful methods of suicide“. Kola tu bacam da bih sakrio trag, policija će me tražiti ali me neće naći te će misterija i dalje da lebdi u vazduhu.

Plan je bio – poneti hrane i vode za dva dana, otići kolima do mesta gde ih mogu odgurati, otići do autobuske stanice, busevima nastaviti do te planine, pentrati se do te tačke kolikogod – imam hrane i vode, ušuškati se u neko grmlje, izvući iz ranca nekoliko kutija Bensedina, Bromazepama i sličnih hemijalija, popiti sve u cugu u kombinaciji sa litrom rakije i odmah nakon ispijanja, prvim malim osećajem da je počelo da deluje – iseći vene. Zašto vene? Nakon smrti mislim – vukovi će namirisati krv i pojesti to što nađu, možda i neka ptičurina ili medved – leš nikad neće biti pronađen. Time ja postajem nestalo lice, klinci me neće videti krvavog sa presečenim venama u kadi ili klonji, neće imati traume koje ću im ostaviti za ceo život i postati mentalni bolesnici, žena neće ući u doživotnu depresiju niti ribati moju krv sa pločica, zidova i veš mašine, niko neće upirati prstom u ukućane i doživotno ih sažaljevati ili kriviti za nešto – sve će dakle biti čisto i savršeno…čovek jednostavno pobegao od kuće, nema ga. Ako bi se za 10 godina i našao neki trag…tad bi vreme već pojelo sve bi se mnogo lakše podnelo. Čak sam zvao Niš Ekspres i još neke prevoznike da se raspitam o polascima autobusa. To je bio taj neki umobilni plan tadašnjeg samoubice, ubeđen da je sve to kako je planirao i u tom stadijumu sam bio, čini mi se mesec ili dva.

Imao sam još nekoliko „rezervnih“ planova i svaki je podrazumevao to da me niko neće naći ili neko vreme ili nikad, recimo, jedan od meni iz ovog ugla sad uber-bizarnijih planova je bio da na jednom poznatom mostu, zavežem nož za kanap i praznu plastičnu flašu od vode od pet litara u kojoj je neko kamenje ili pesak koji popunjava maksimum petinu a na kojoj je probušena mala rupica i to prebacim na mostu preko ograde, potom da zabodem sebi nož koji je vezan za tu plastičnu flašu – u srce, ona polupuna flaša bi povukla nož u reku…a pošto je polupuna plutala bi noseći taj nož akad bi se napunila vodom zbog one rupice i pošto ima bar kilo kamenja – potonola bi posle ko zna koliko desetina kilometara, ali tu nije kraj – pošto bi sve tako potopljeno bilo vreme u vodi kanap bi vremenom istrulio, flaša se otkačila i voda je odnela ko zna gde, a nož bi ostao u vodi ko zna gde i do ko zna kad. Dakle policija ne bi našla ni nož ni moje otiske na njemu – ja bih bio čist, nisam se ubio nego ko zna šta je, misterija, naleteo na neku budalu dok se šetao mostom. Eto, koje je to crnilo uma i neracionalni način razmišljanja.

Teška, dosta teška depresija, teška bolest na softverskoj strani, za koju sam isključivo i samo ja znao. Sve oko mene je bilo crno, san nikakav, klinci me nerviraju, ljudi me nerviraju, priroda me nervira, životinje mi idu ka kurac, komšiluk mi ide na kurac, političari mi idu na kurac, nekoliko ratova za 10 godina, imao punu kuću izbeglica koje su pobegle pred nožem, nepravda ovde, nepravda onde, nemam dovoljno znanja da radim posao koji radim a ljudi me samo teše i trulo im da kažu da nemam pojma, komplikovani odnosi sa roditeljima, doba inflacije preživljeno jedva, problematično doba adolescencije kad sam bio i narkoman i sektaš i lopov, stalno se gojim iako ne jedem mnogo, imam 200 kila. Nemam snage ni za šta na ovom svetu, sve me živo mrzi da radim – mrzi me i da živim, šta ću ja ovde? Meni mesto nije ovde, moram da prekinem tu noćnu moru, svaki dan kad se probudim – razočaram se jer sam se probudio.

A apsolutno nigde jednog jedinog razloga za upadom u depresiju – klinci zdravi i pravi, bračni život savršen, radim već pola godine u odličnoj domaćoj firmi posao koji volim i u prijateljskom okruženju gde mnoge ljude znam dosta dugo, iako smo u kreditima nismo u finansijskoj buli – na pozitivnoj smo nuli. Sve bi trebalo nekako da je savršeno majkumu? Možda, ali na papiru. Život je imao drugačije planove za mene, da me baci na debelo iskušenje ali i navede na rešenje.

Niko nije znao za moje stanje softvera, žena i sestra su možda malo naslućivale ali im nije bilo ni na kraj pameti u kakvoj sam katastrofi sa psihičke strane i gde se nalazim u tom nekom svom paravirtuelnom svetu. Svo crnilo ovog sveta sam maskirao u društvu dosta uspešnim i uvrnutim humorom kojeg sam uvek pun, nikome ni na kraj pameti nije bilo da tu nešto nije u baš u redu sa ovim debelim. Humor, kad sam kasnije malo guglao – pa to je jedan opasan alat za skrivanje problema, pa mnoge javne ličnosti na svim fotkama iskreno nasmejane, neke su se i bavile profesionalno komedijom…su izvršile samoubistvo, i naravno kod svih je bilo „Nikad ne bih rekao da bi on to uradio“.

Dakle, čekao se samo neki mikro okidač, da se desi neka nepravda, bilo lokalno ili globalno i da se ova priča privede kraju i spasim sebe bede imena novi dan na ovoj glupavoj planeti.

Sreća u nesreći jeste ta da dosta detaljno razmišljam o svim mogućim varijantama, posledicama, uzrocima, „incident menadžment“, a šta ako ovo, a šta ako ono, hajde da probamo ovo, hajde da probamo ono, da vidimo iskustva drugih. Treba da me vidite kad kupujem veš mašinu, laptop ili blender…mozak prokuva od analiza takvih gluposti da je to neverovatno. U suprotnom bi bilo samo tras, kupatilo okrečeno crvenom.

Kako sam se ponovo rodio?

Pola meseca, možda i ceo – nakon žileta na venama. Iako sam kao klinac bio verski fanatik, odavno nisam vernik – bar ne po standardima raznih komercijalnih crkava, njihovih zaposlenih i njihovih sledbenika – ali jesam već duže vremena na nekom svom ličnom nivou, i to možda religiozniji od svih pravih vernika, verujem da postoje stvari koje ni logika ni nauka JOŠ UVEK ne mogu da objasne ili nisu imale dodira sa njima, verujem i da je negde na nekom paralelnom nivou sve negde napisano, ne pravim nikakve grehove, niko zbog mene ne pati, nikome ništa ne dugujem, nikome nisam naneo ikakvo zlo, ne lažem nikad – sem kad nekoga zezam, možete da mi ostavite milion evra da vam čuvam – neću evra. Možda se može reći da verujem u neku formu Boga ali ne kao kako nas uče te komercijalne crkve i ostale prevare…već više kao neku za sad (još uvek) nepoznatu silu koja se nalazi svuda oko nas ali u nekom paralelnom svetu i koja motri na sve i sve na kraju naplati ili nagradi na ovaj ili onaj način, nekad se brine za tebe, nekad ne, zavisno od toga koliko si pozitive ili negative doneo na svet.

Ja sam u psihijatriju gledao kao na neku pseudo-nauku, lupetanje, legne čovek na krevet, psihijatar ga ispituje i na kraju ma šta ovaj rekao….mu kaže da mu je to zbog detinjstva i da mora da pije neke lekove i tu se priča završi bez ikakve dalje diskusije ili potpore u logici i nauci. Budalaština teška. On će mene da uči. Kurac! Isto tako grupne kupovine….ako me nešto u životu nije zanimalo to su te grupne kupovine, kak’e veze ja imam sa grupnim kupovinama dođavola?

…no eto, nešto je od nekud i nekako htelo da ja što ne verujem u psihijatriju i što me grupne kupovine ne zanimaju….da me neprimetno natera da potražim psihijatra na grupnim kupovinama. Zašto mi je to tad palo na pamet ne znam ni dan danas….koliko se sećam, priča je bila: „Ja ću i ovako da završim ovu priču, ovaj me život više ne zanima…ali hajde baš da vidim šta taj serator može da iskenja o meni, baš me živo zanima koliki je to nivo jedenja govana i baš da vidim taj bulšit generator od struke“.

Našao sam oglas za pregled po nekoj smešnoj ceni, otišao dan-dva kasnije…i to mi je spasilo život…ispostavilo se da nije srž problema bila u softveru, nego baš u hardveru. Eto, nešto što se ne može opisati je tad odlučilo da mi pomogne i pruži mi drugu šansu. Sudbina je htela baš i da eto isto tako slučajno naletim baš na načelnika psihijatrije na VMA koji je otvorio privatnu ordinaciju – dr Milivoje Zečević a ordinacija mu je bila kod Kanadske ambasade…a ako je neko imao te uvrnute slučajeve, to su ljudi koji su pregrmeli ratove i razne krugove pakla devedesetih i svega što su one nosile za sobom. Jednom sam samo bio kod njega, ispostaviće se da je bilo dovoljno.

Još jedna stavka koja se nekako namestila na crti „planirane slučajnosti“, sudbina, više sile ili kako bi se to moglo nazvati – jeste da je ovaj psihijatar otvorio ovu ordinaciju malo pre moje posete njemu, isto pred kraj 2015-te. Ne znam da li je dalje radi, nisam nikad više ni bio tamo niti prolazio.

Psihijatrija

Krenuo psihijatar sa onim idiotskim pitanjima o detinjstva baš kako sam i planirao, pa odnos sa roditeljima, pa da li te je neko seksualno uznemiravao u detinjstvu pa da li si ti nekog maltretirao, pa ovo, pa ono – i na kraju se dohvatismo i moje kilaže. „Pa pun mi kurac više i kilaže, ne jedem mnogo, svi drugi jedu 5 puta više od mene i gojim se, organizam mi jebe kevu svaku dan i toga mi je dosta a svi me zajebavaju da držim nindža dijetu – tj jedem kad niko ne vidi“. Dolazi pitanje da li sam možda imao padove u nesvest, odgovaram da jesam nekoliko puta ali sam imao i opravdanja (pešačenja od po 20 kilometara, dugotrajno čekanje u redu pa dehidratacija i slično) no imao sam i jedno suženje vidnog polja, u sred vožnje…kao da je svuda oko očiju krenula da pada magla, pada, pada i na kraju je sve bilo belo, mislio sam da je to smrt i da ona tako izgleda, onako polu-slep sam se nekako uparkirao u zaustavnoj traci…izašao iz auta napolje na kišu, kiša me malo regenerisala i osvežila, magla nestala i ja nastavio kući kao da se ništa nije dogovodilo. To nas u totalu na kraju dovodi do ključne stvari…

Trebao bi da posetiš endokrinologa. Ja lično ti verujem da ne jedeš mnogo a i taj problem koji si imao sa suženjem vidnog polja, kao i ta „opravdana“ padanja u nesvest, salo koncetrisano oko stomaka…meni indiciraju probleme sa endokrinim sistemom i metabolizmom – što može biti i uzrok i trenutnog psihičkog stanja koje je dosta loše.

…prepisaću ti Ksalol 0,5 oji ćeš da piješ svaki dan – samo nemoj pre vožnje, prepisaću ti Sanval koji ćeš da piješ samo kad ne možeš uveče da zaspiš a tebe molim da pod hitno odeš kod endokrinologa a mi se vidimo za pola godine oko dalje terapije. Ispostavilo se da se ipak nećemo videti posle pola godine, osećao sam se odlično – nije bilo razloga. Ksalol, sam vremenom smanjivao na jednu tabletu na dva dana, pa jedna na 3 dana i na kraju prekinuo skroz – svestan sam da nije trebalo tako i da sam ipak trebao otići ponovo kod psihijatra ali eto, previše sam se dobro osećao i možda opet neracionano rešio da ne odem.

Nedelju dana kasnije čini mi se….ja otišao kod endokrininologa, ispričao mu šta mi je psihijatar pričao, ispričao mu da sam dosta nesrećan, da malo jedem a gojim se, ovaj me poslao na neka ispitivanja, poslao me na neki test opterećenja i šta se na kraju ispostavi?

Insulinska rezistencija

Ovo je po meni pored raka – jedno od najpederskijih oboljenja koje čovek može da ima. Bukvalno te ništa ne boli, nemaš neke simptome koje možeš sam da skontaš – a organizam propada sve gore i gore. Insulinska rezistencija je uzrok nekontrolisanog gojenja, uzrok je neplodnosti kod žena, uzrok je depresije, uzrok je mnogih uvrnutih stanja organizma. Prepisao mi lek, neki Gluformin da pijem posle svakog obroka, što sam i radio – posle nepunih mesec dana….ja se osećao kao Supermen, psihološki perfektno, samoubistvo i crne misli – ni od korova. Antivirus je neutralisao malver. Da te pojedu vukovi – umirem od smeha šta je meni palo na pamet, koji sam debil, kukala mi majka.

Koja je fora kod insulinske rezistencije, bar kod mene bila. Pojedeš nešto, organizam to registruje, no zbog oboljenja pankreas ko sumanut krene da maltretira jetru velikim količinama insulina, jetra mučena ne uspeva da obradi taj insulin – tako da umesto da od te unesene hrane napravi neku energiju…ona to skrka u salo…i šta se desi – jeo si, skoro sve ti otišlo u salo, ti bez grama energije, nemaš energije nije ti ni do čega, tako neko vreme funkcionišeš ali pošto konstantno nemaš energije upadaš neprimetno u depresiju, pa to sve pomnožiš sa gojenjem koje je samo po sebi katastrofa i za organizam i za psihu – i opala…guglam đe su vuci.

Tri godine sam pio taj Gluformin, debelo pazio šta jedem, kilaža je u principu bila na ravnoj liniji, nekad ode malo gore nekad padne malo dole, ali sam bar psihički totalno ozdravio koliko već posle mesec dana od prvog leka i produžio sebi život na period od – ničim izazvanog gledanja u grupne kupovine. Apsolutno sam siguran da bih se ubio za maksimum mesec ili dva dana.

Jedino što me je sprečavalo da se ubijem odmah – bila su deca. Ma daj vidi kakvi su blentavi, klinka luda ko struja, klinac mentol na tebe i težak emotivac – pa plakaće za tobom godinu dana, moram da im još malo pomognem koliko mogu, nije još vreme, sačekaj ipak još malo, ajde sutra ćemo da vidimo kako i šta, daj još malo fore svemu, vidi klinka te grli, nemoj danas, sutra ćemo razmišljati. Da nije bilo klinaca, apsolutno sam siguran da me ne bi bilo. Oni su bili ta opasna sila otpora, bukvalno anđeli čuvari koji su neznajući poslednjim atomima snage odugovlačili moj život u totalnom crnilu dok me nešto nepoznato nije zveknulo da ničim izazvan potražim pomoć psihijatra preko jebenih grupnih kupona na netu.

Kako se leči ovo stanje hardvera? Piješ lekove koje ti doktor prepiše, od hrane strogi fokus na proteinima, masti i mineralima (meso, riba, sirevi, mleko, jaja, povrće, salate), što manje brašna, žitarica, testenina, voća i ostaloga što ima ugljene hidrate i ništa onoga što ima glupavi fabrički šećer. Umerena fizička aktivnost, makar sat vremena pešačenja ili bilo šta.

No pošto sam ja bolovao od toga a da nisam znao dosta dugo vremena, srećom nije prešlo na dijabetes jer sam se većinom hranio zdravo i ne mnogo količinski, organizmu je trebalo dosta vremena da se regeneriše te kilaža nije padala dole. Od skoro sam po preporuci endokrinologa prešao na nove lekove, nekakav Glukofaž XR sa maksimalnom dozom, i vaga veli da je za dva meseca nestalo 6 kila – iako ništa nisam menjao u iskrani ili fizičkoj aktivnosti. Izgleda da je to to.

Kako sam dobio insulinsku rezistenciju?

Ovo je pitanje na koje nemam 100% tačan odgovor a nema ni endokrinolog…no mogu da pretpostavim…a to je – gresi iz detinjstva, čudni odnosi sa roditeljima, nepravilna ishrana iz mladosti, teško uspostavljanje veze sa devojkama…dakle u principu, sve što bi psihijatar šablonski rekao a ja mu se smejao. Kao klinac sam recimo znao da pojedem po 7 JEBENIH VEKNI HLEBA! Sećam se da sam baš kao klinac jednom za doručak kojeo štap čajne, pavlaku, 5 jaja i veknu hleba. Dok sam studirao, dve godine sam koristio sve moguće sintetičke droge, nekad miksovao i sa alkoholom. Bio sam, opet kao klinac u mestu gde sam živeo ranije, kratko vreme član satanističke sekte. Jedno vreme sam, opet kao klinac pa negde do polaska u srednju školu – krao po samoposlugama, krao sa trafika pa čak i krao muzičke diskove i kasete kod SKC-a. I zajedničko svim ovim stvarima – retko ko je znao za sve te moje grehe.

Dakle, kad se pomnoži ta ludilo ishrana tog vremena, sa raznim izletima u klinačko ludilo, pa podeli sa manijakalnom kontrom imena opterešćenost sportom (jedno vreme sam trenirao takoreći 24 sata dnevno – košarka/stoni-tenis/teretana/trčanje/plivanje, imam čak i medalju sa maratona koji sam istrčao sa odličnim vremenom iako dikvalifikovan) pa onda fizički krah – kad sam batalio sav sport odjednom i ugojio se 50 kila za pola godine – sve je to moralo doći na kraju na naplatu…i došlo je na naplatu u vidu ovog oboljenja. Sreća – cena je na kraju ipak bila prihvatljiva.

Sad?

Ako ne računamo porodicu, sad sam posvećen poslu, kompjuterima, Linuksu, čitanju, učenju…igram stoni tenis kad god mogu jer sam trenutno fizički ograničen pokretljivošću zbog kilaže, kad malo spadne krećem i sa drugim aktivnostima, bajs, basket i slično. U teretanu idem minimum 2 puta nedeljno i vežbam kao gepard ljuti…mada pravim malo veće pauze da ne bi srčka vrisnula. Šetnja minimum pola sata, maksimum sat. Ishrana – napravim ponekad mikro-izlet u ludilo tipa bananica, koja štangla čokolade ili voće – kako ne bih upao u ketozu koja bi bila pogubna za moju jetru – ali u bar 95% slučajeva strogo zdravo. Pijem do daljnjeg nove lekove koje mi je doktor prepisao i kontrola svakih 6 meseci. Sem masne jetre i markera vezanih za jetru – svi ostali nalazi su odlični. Psihički se osećam odlično, može se slobodno reći i savršeno.

I naravno, verujem u zvaničnu medicinu….što je nažalost danas luksuz. Psihijatrija i psihologija nisu kvazi-nauke, doktori nisu tu samo kao podrška farmako-mafiji. Meni su spasili život.

Zašto sam ovo napisao?

Zbog ovog teksta ću, gotovo sam siguran, imati probleme na poslovnom planu i da će me mnogi gledati kao ludaka i beži od njega i gde njega da zaposliš jesi lud ili koga smo mi zaposlili kukala nam majka… iako nisam ja taj čovek od 2016-te…ali ako uspem da nateram bar jednog čoveka koji planira da izvrši samoubistvo ili je u „lajt varijanti“ samo debelo depresivan i ne vidi izlaz – ako ga nateram da ode i potraži pomoć stručnjaka, moja je misija završena pa taman ne našao posao nikada i svi me ceo život gledali kao ludaka. Mene je hardverski problem uramljen nehunkcionalnim duom pankreas-jetra prouzrokovao softverski problem koji opisah gore, možda je to problem i kod vas. Možda i nije, možda je kod vas neki drugi problem, ali to može znati samo lice kojem je to struka, ne neki mudroser sa Linkedina kojem stoji u opisu „kouč“.

Okidač za depresiju sa tog nekog hardverskog nivoa mogu biti takve budalaštine da je to za nepoverovati – recimo nedovoljan unos vode na dnevnom nivou, postojanje parazita u crevima, premali unos minerala i vitamina u organizam, nedovoljno izlaganje suncu, problem sa nivoom raznih hormona u organizmu, razlupana štitna žlezda i razne druge stvari, za-ne-poverovati. Naravno, postoje i – pa recimo i opravdani okidači, smrt ili teška bolest voljene osobe, ljubavni problemi, finansijski problemi i kakvi god – ali zajedničko u oba vida problema, i u hardverskom i u softverskom jeste – POTRAŽITE POMOĆ LICA KOJE SE ŠKOLOVALO ZA TO, stučno lice, lice koje je posvetilo skoro 10 godina života za ispitivanje tih stanja, mante se raznih NLP bulšitera i lajfkoučeva „sve je to u tvojoj glavi“ i ne glumite ludilo praveći se da ste popili svu pamet ovog sveta.

Treba napomenuti i da nije svaka tuga ili crnilo – depresija. Čovek je emocionalno biće i sasvim je normalno da bude ponekad i tužan i smoren i smračen, ali ako to stanje traje duže vremena ili ako se po glavi vrzmaju misli o samopovređivanju ili ne-dao-bog povređivanju drugih ili još čudnije…ako nema realnih razloga za crnilo mozga – to je alarm za – „nešto nije ovde u redu, potraži stručnjaka“. Ako primetite u okolini osobu koja je moguće u depresiji – nemojte da joj popujete i da se proseravate nekom vašom internom filozofijom življenja level „idi na selo i kopaj i nema depresije“ već predložite odlazak kod psihijatra, objasnite kako je taj odlazak sasvim normalan i ponudite se da odete sa njom i pravite joj društvo.

Idite kod psihijatra, nije to sramota – i čovek je sačinjen od hardvera i softvera, tako da kao što može neko da pojebe hardver tako može i da ima problem i sa softverom. I jedno i drugo se rešava, nekad brzo i lako (na sreću moj slučaj), nekad dugo i teško…ali ako ne proverite nikad nećete znati. Ne stidite se da priznate, sebi makar, da ste ranjivi i da tu nešto nije kako bi trebalo biti i jednom u životu dajte šansu školovanom stručnom licu da da svoje mišljenje. Raspitajte se koji je psihijatar dobar i idite, ne čekajte da vas sudbina natera na to ili da svi ceo život upiru prstom u vašu porodicu jer ste bili toliko sebični da i ne pokušate bar da se obratite stručnjacima za pomoć. Ma ne mora to niko da zna ako se plašite tugaljivih pogleda okoline i priča po selu, znate vi i to je dovoljno, eventualno ako imate nekoga u koga imate beskonačno poverenje da neće jesti govna.