Кад човеков софтвер забагује

Блог

Ово је прича коју сам својевремено објавио на Фејсбук страници блога, ту је била неких 7 дана па сам је касније обрисао јер није била везана за ИТ. Иако је била видљива само 7 дана – јавило ми 12 особа које су ми тврдиле да сам индиректно њима или њима блиским особама спасио живот захваљујући тој објави јер су знали шта им је чинити, па чак и нудиле да ме часте, тражиле број рачуна и слично…јер се некако испоставило да је узрок психичких проблема био доста сличан мом па су знали „где да ударе“ а помогло је и одласку код психијатра упркос томе што се то код нас на Балкану води као тешка срамота, јер је неко ето јавно прозборио о томе и није се стидео свега.

Напомињем да одређени делови текста испод су доста, доста језиви и тешки за читање и читају се са кнедлом у грлу, описао сам неке најцрње могуће ствари које су ми се врзмале по тада тешко болесној психи, неки делови су буквално чист хорор те ако немате стомак за тако неке тешке ствари – баталите читање овог тренутка. Ако сте и моја родбина или пријатељи, баталите читање, џаба ћете да се исплачете иако све на крају има срећан крај.

Да ли је хардвер користан кад софтвер багује, и обрнуто?

Један компјутер се састоји из две целине то су хардвер и софтвер – хардвер је оно опипљиво што се може напипати прстима, софтвер је оно што се врти на том хардверу у виду различитих програма дајући хардверу сврху постојања. Ако једна од ове две целине не ради како треба – компјутер постаје или парцијално употребљив или тотално неупотребљив. Постоје и екстерни уређаји који се могу накачити на компјутер и тиме у великом случају надоградити његове функционалности али понекад могу негативно утицати и на рад како софтвера тако и хардвера.

Слична ствар је код човека…поквари му се хардвер – рецимо откаже неки орган…али хардвер јесте нешто што је опипљиво, кад се поквари то се лако се то да приметити и из првог и из другог лица. Нешто екстерно се накачи на човека, роди му се дете здраво и право буде пресрећан и надогради тиме функционалност сопственог софтвера или се накачи неки нефункционални уређај и рецимо спали УСБ порт и потенцијално прејебе матичну плочу – рецимо озраче га „хуманитарне уранијумске бомбе“ НАТО терориста и умре од рака у најгорим мукама.

Но шта је са софтвером? Можеш ти имати малициозни софтвер годинама на свом систему и да то не провалиш никад, лепо се ушушка, сакрије и ради у позадини, краде ти и хардверске и софтверске ресурсе, краде ти паре са рачуна, може да те доведе и у проблеме са законом. Некад убодеш флеш у компјутер и журка почне.

Како сам се убио?

Овде ћу описати, детаљно како сам размишљао у тренуцима извршења или планирања извршења самоубиства, период од краја 2014-те а можда чак и годину дана раније (не сећам се тачног почетка упада у депресију), кад ми се чини да сам лагано улазио на улазна врата депресије па до самог почетка 2017-те кад сам из тог пакла изашао. Следи морбидан текст тежак за читање, ту је да бих дочарао ирационални начин размишљања у тренуцима психичког краха као и одбрамбене методе саме психе која се покушава одупрети оном најцрњем, можда све ово послужи и за неко истраживање психијатрима и унапреди некако рад са болесницима који су у тешким видовима депресије. Ако немате стомак за те ствари пређите на текст испод, у супротном кликните на плус.

Прочитај

Прескочићу причу око уласка у депресију јер не могу нисам да се сетим како је и кад све почело. Прескочићу све до трена кад је неколико милиметара недостајало до мог самоубиства.

После доста доста непропаспаваних или полу-одспаваних ноћи, црних мисли и мини-психичких сломова, плакања за воланом и мржње према свему могућем и немогућем – видим да више немам где и да се морам бацити у акцију и завршити ту мору. Некако се задесило да тог преподнева није било никог кући а ја добио слободан дан на послу. Улазим у каду, жилет у руци, лежем у каду, држим жилет на вени, само да повучем у делићу микросекунде све готово – мало ће да пецка, после неће и све је готово, крећем и правим мали ожиљак од пар милиметара, ту се заустављам и тако на том делу руке држим жилет бесконачно а заправо можда 5 минута и размишљам о свему до сад – али само о лошим стварима које су ми се десиле, лепе ствари ни у траговима…мало притиснем мало попустим, мало притиснем, мало попустим, сад, чекај, сад, стани. Идеално, док укућани дођу ја сам већ мртав и нема шансе да се извучем.

Но – моја је огромна срећа да сам скоро увек у „overthinking“ режиму, ток мисли у тих пет минута иде овако – жена долази са посла и зове њеног ћалета да развали врата, разваљују, виде мене голог и крвавог у кади, крв свуда по купатилу, мени очи изокренуте, након што су се освестили зову хитну, долази полиција, дошли сви из целог краја да виде мртвог човека јер је то велика сензација, имам 200 кила мораће 5-6 људи да ме овако мртвог извлачи и спушта са другог спрата – највероватније ћу да им испаднем и скотрљам се низ степенице и остављам крваве трагове за собом (овде се додуше мало и насмејем док размишљам). Жена остаје цео живот са тешким траумама из којих се никад неће извући и ноћне море ће је цепати на ситне комаде, деца се питају шта је оно црвено што се није успело најбоље опрати по купатилу и зашто морају толико дуго да буду код деде, момци из хитне од којих већину знам (заправо знам већину Барајева) – трауме за цео живот (а можда и упала, па се опет смејем), сестра у психичкој апокалипси бар 2 године, ћале исте недеље умире од стреса, клинце деца-дебили зајебавају како им се тата убио, они плачу, шта ће. Дакле, ја – мене ко јебе, али дакле, клинац, клинка, жена, сестра, сестричина, ћале, момци који тегле крваву масу од 200 кила са другог спрата и сви мисле да су они криви за то као што обично то бива…сјебаћу дакле беспловратно неколико живота, не могу то да дозволим, никад не бих желео да ико пати због мене па чак и кад сам мртав и јебе ми се за све. Мора то друже другачије да се организује, да не буде толико стресно за све сем за мене…моја мука, мој рачун, мој дуг.

Искорићавам ситуацију – купам се и плачем све време, размишљајући о овоме, о ономе и на крају размишљајући како сам управо испао пичка и нисам урадио нешто што сам планирао. Сушим се, седам за лаптоп, долази ми много „боља“ идеја. Налазим путем Гугл Стрит Вјуа место у централној Србији са којег могу изгурати кола са пута и да их потенционално нико никад не нађе бар 10 година. Гуглао сам и нашао планину на којој се наводно доста срећу вукови и праве масакре домаћих животиња по селима, тешко проходну и тачку до које могу стићи после дан или два упорног пентрања. Бавим се истаживањима идеалне локације и начина до краја дана, гуглам и „Less stressful methods of suicide“. Кола ту бацам да бих сакрио траг, полиција ће ме тражити али ме неће наћи те ће мистерија и даље да лебди у ваздуху.

План је био – понети хране и воде за два дана, отићи колима до места где их могу одгурати, отићи до аутобуске станице, бусевима наставити до те планине, пентрати се до те тачке коликогод – имам хране и воде, ушушкати се у неко грмље, извући из ранца неколико кутија Бенседина, Бромазепама и сличних хемијалија, попити све у цугу у комбинацији са литром ракије и одмах након испијања, првим малим осећајем да је почело да делује – исећи вене. Зашто вене? Након смрти мислим – вукови ће намирисати крв и појести то што нађу, можда и нека птичурина или медвед – леш никад неће бити пронађен. Тиме ја постајем нестало лице, клинци ме неће видети крвавог са пресеченим венама у кади или клоњи, неће имати трауме које ћу им оставити за цео живот и постати ментални болесници, жена неће ући у доживотну депресију нити рибати моју крв са плочица, зидова и веш машине, нико неће упирати прстом у укућане и доживотно их сажаљевати или кривити за нешто – све ће дакле бити чисто и савршено…човек једноставно побегао од куће, нема га. Ако би се за 10 година и нашао неки траг…тад би време већ појело све би се много лакше поднело. Чак сам звао Ниш Експрес и још неке превознике да се распитам о поласцима аутобуса. То је био тај неки умобилни план тадашњег самоубице, убеђен да је све то како је планирао и у том стадијуму сам био, чини ми се месец или два.

Имао сам још неколико „резервних“ планова и сваки је подразумевао то да ме нико неће наћи или неко време или никад, рецимо, један од мени из овог угла сад убер-бизарнијих планова је био да на једном познатом мосту, завежем нож за канап и празну пластичну флашу од воде од пет литара у којој је неко камење или песак који попуњава максимум петину а на којој је пробушена мала рупица и то пребацим на мосту преко ограде, потом да забодем себи нож који је везан за ту пластичну флашу – у срце, она полупуна флаша би повукла нож у реку…а пошто је полупуна плутала би носећи тај нож акад би се напунила водом због оне рупице и пошто има бар кило камења – потонола би после ко зна колико десетина километара, али ту није крај – пошто би све тако потопљено било време у води канап би временом иструлио, флаша се откачила и вода је однела ко зна где, а нож би остао у води ко зна где и до ко зна кад. Дакле полиција не би нашла ни нож ни моје отиске на њему – ја бих био чист, нисам се убио него ко зна шта је, мистерија, налетео на неку будалу док се шетао мостом. Ето, које је то црнило ума и нерационални начин размишљања.

Тешка, доста тешка депресија, тешка болест на софтверској страни, за коју сам искључиво и само ја знао. Све око мене је било црно, сан никакав, клинци ме нервирају, људи ме нервирају, природа ме нервира, животиње ми иду ка курац, комшилук ми иде на курац, политичари ми иду на курац, неколико ратова за 10 година, имао пуну кућу избеглица које су побегле пред ножем, неправда овде, неправда онде, немам довољно знања да радим посао који радим а људи ме само теше и труло им да кажу да немам појма, компликовани односи са родитељима, доба инфлације преживљено једва, проблематично доба адолесценције кад сам био и наркоман и секташ и лопов, стално се гојим иако не једем много, имам 200 кила. Немам снаге ни за шта на овом свету, све ме живо мрзи да радим – мрзи ме и да живим, шта ћу ја овде? Мени место није овде, морам да прекинем ту ноћну мору, сваки дан кад се пробудим – разочарам се јер сам се пробудио.

А апсолутно нигде једног јединог разлога за упадом у депресију – клинци здрави и прави, брачни живот савршен, радим већ пола године у одличној домаћој фирми посао који волим и у пријатељском окружењу где многе људе знам доста дуго, иако смо у кредитима нисмо у финансијској були – на позитивној смо нули. Све би требало некако да је савршено мајкуму? Можда, али на папиру. Живот је имао другачије планове за мене, да ме баци на дебело искушење али и наведе на решење.

Нико није знао за моје стање софтвера, жена и сестра су можда мало наслућивале али им није било ни на крај памети у каквој сам катастрофи са психичке стране и где се налазим у том неком свом паравиртуелном свету. Сво црнило овог света сам маскирао у друштву доста успешним и уврнутим хумором којег сам увек пун, никоме ни на крај памети није било да ту нешто није у баш у реду са овим дебелим. Хумор, кад сам касније мало гуглао – па то је један опасан алат за скривање проблема, па многе јавне личности на свим фоткама искрено насмејане, неке су се и бавиле професионално комедијом…су извршиле самоубиство, и наравно код свих је било „Никад не бих рекао да би он то урадио“.

Дакле, чекао се само неки микро окидач, да се деси нека неправда, било локално или глобално и да се ова прича приведе крају и спасим себе беде имена нови дан на овој глупавој планети.

Срећа у несрећи јесте та да доста детаљно размишљам о свим могућим варијантама, последицама, узроцима, „инцидент менаџмент“, а шта ако ово, а шта ако оно, хајде да пробамо ово, хајде да пробамо оно, да видимо искуства других. Треба да ме видите кад купујем веш машину, лаптоп или блендер…мозак прокува од анализа таквих глупости да је то невероватно. У супротном би било само трас, купатило окречено црвеном.

Како сам се поново родио?

Пола месеца, можда и цео – након жилета на венама. Иако сам као клинац био верски фанатик, одавно нисам верник – бар не по стандардима разних комерцијалних цркава, њихових запослених и њихових следбеника – али јесам већ дуже времена на неком свом личном нивоу, и то можда религиознији од свих правих верника, верујем да постоје ствари које ни логика ни наука ЈОШ УВЕК не могу да објасне или нису имале додира са њима, верујем и да је негде на неком паралелном нивоу све негде написано, не правим никакве грехове, нико због мене не пати, никоме ништа не дугујем, никоме нисам нанео икакво зло, не лажем никад – сем кад некога зезам, можете да ми оставите милион евра да вам чувам – нећу евра. Можда се може рећи да верујем у неку форму Бога али не као како нас уче те комерцијалне цркве и остале преваре…већ више као неку за сад (још увек) непознату силу која се налази свуда око нас али у неком паралелном свету и која мотри на све и све на крају наплати или награди на овај или онај начин, некад се брине за тебе, некад не, зависно од тога колико си позитиве или негативе донео на свет.

Ја сам у психијатрију гледао као на неку псеудо-науку, лупетање, легне човек на кревет, психијатар га испитује и на крају ма шта овај рекао….му каже да му је то због детињства и да мора да пије неке лекове и ту се прича заврши без икакве даље дискусије или потпоре у логици и науци. Будалаштина тешка. Он ће мене да учи. Курац! Исто тако групне куповине….ако ме нешто у животу није занимало то су те групне куповине, как’е везе ја имам са групним куповинама дођавола?

…но ето, нешто је од некуд и некако хтело да ја што не верујем у психијатрију и што ме групне куповине не занимају….да ме неприметно натера да потражим психијатра на групним куповинама. Зашто ми је то тад пало на памет не знам ни дан данас….колико се сећам, прича је била: „Ја ћу и овако да завршим ову причу, овај ме живот више не занима…али хајде баш да видим шта тај сератор може да искења о мени, баш ме живо занима колики је то ниво једења гована и баш да видим тај булшит генератор од струке“.

Нашао сам оглас за преглед по некој смешној цени, отишао дан-два касније…и то ми је спасило живот…испоставило се да није срж проблема била у софтверу, него баш у хардверу. Ето, нешто што се не може описати је тад одлучило да ми помогне и пружи ми другу шансу. Судбина је хтела баш и да ето исто тако случајно налетим баш на начелника психијатрије на ВМА који је отворио приватну ординацију – др Миливоје Зечевић а ординација му је била код Канадске амбасаде…а ако је неко имао те уврнуте случајеве, то су људи који су прегрмели ратове и разне кругове пакла деведесетих и свега што су оне носиле за собом. Једном сам само био код њега, испоставиће се да је било довољно.

Још једна ставка која се некако наместила на црти „планиране случајности“, судбина, више силе или како би се то могло назвати – јесте да је овај психијатар отворио ову ординацију мало пре моје посете њему, исто пред крај 2015-те. Не знам да ли је даље ради, нисам никад више ни био тамо нити пролазио.

Психијатрија

Кренуо психијатар са оним идиотским питањима о детињства баш како сам и планирао, па однос са родитељима, па да ли те је неко сексуално узнемиравао у детињству па да ли си ти неког малтретирао, па ово, па оно – и на крају се дохватисмо и моје килаже. „Па пун ми курац више и килаже, не једем много, сви други једу 5 пута више од мене и гојим се, организам ми јебе кеву сваку дан и тога ми је доста а сви ме зајебавају да држим нинџа дијету – тј једем кад нико не види“. Долази питање да ли сам можда имао падове у несвест, одговарам да јесам неколико пута али сам имао и оправдања (пешачења од по 20 километара, дуготрајно чекање у реду па дехидратација и слично) но имао сам и једно сужење видног поља, у сред вожње…као да је свуда око очију кренула да пада магла, пада, пада и на крају је све било бело, мислио сам да је то смрт и да она тако изгледа, онако полу-слеп сам се некако упаркирао у зауставној траци…изашао из аута напоље на кишу, киша ме мало регенерисала и освежила, магла нестала и ја наставио кући као да се ништа није договодило. То нас у тоталу на крају доводи до кључне ствари…

Требао би да посетиш ендокринолога. Ја лично ти верујем да не једеш много а и тај проблем који си имао са сужењем видног поља, као и та „оправдана“ падања у несвест, сало концетрисано око стомака…мени индицирају проблеме са ендокриним системом и метаболизмом – што може бити и узрок и тренутног психичког стања које је доста лоше.

…преписаћу ти Ксалол 0,5 оји ћеш да пијеш сваки дан – само немој пре вожње, преписаћу ти Санвал који ћеш да пијеш само кад не можеш увече да заспиш а тебе молим да под хитно одеш код ендокринолога а ми се видимо за пола године око даље терапије. Испоставило се да се ипак нећемо видети после пола године, осећао сам се одлично – није било разлога. Ксалол, сам временом смањивао на једну таблету на два дана, па једна на 3 дана и на крају прекинуо скроз – свестан сам да није требало тако и да сам ипак требао отићи поново код психијатра али ето, превише сам се добро осећао и можда опет нерационано решио да не одем.

Недељу дана касније чини ми се….ја отишао код ендокрининолога, испричао му шта ми је психијатар причао, испричао му да сам доста несрећан, да мало једем а гојим се, овај ме послао на нека испитивања, послао ме на неки тест оптерећења и шта се на крају испостави?

Инсулинска резистенција

Ово је по мени поред рака – једно од најпедерскијих обољења које човек може да има. Буквално те ништа не боли, немаш неке симптоме које можеш сам да сконташ – а организам пропада све горе и горе. Инсулинска резистенција је узрок неконтролисаног гојења, узрок је неплодности код жена, узрок је депресије, узрок је многих уврнутих стања организма. Преписао ми лек, неки Глуформин да пијем после сваког оброка, што сам и радио – после непуних месец дана….ја се осећао као Супермен, психолошки перфектно, самоубиство и црне мисли – ни од корова. Антивирус је неутралисао малвер. Да те поједу вукови – умирем од смеха шта је мени пало на памет, који сам дебил, кукала ми мајка.

Која је фора код инсулинске резистенције, бар код мене била. Поједеш нешто, организам то региструје, но због обољења панкреас ко суманут крене да малтретира јетру великим количинама инсулина, јетра мучена не успева да обради тај инсулин – тако да уместо да од те унесене хране направи неку енергију…она то скрка у сало…и шта се деси – јео си, скоро све ти отишло у сало, ти без грама енергије, немаш енергије није ти ни до чега, тако неко време функционишеш али пошто константно немаш енергије упадаш неприметно у депресију, па то све помножиш са гојењем које је само по себи катастрофа и за организам и за психу – и опала…гуглам ђе су вуци.

Три године сам пио тај Глуформин, дебело пазио шта једем, килажа је у принципу била на равној линији, некад оде мало горе некад падне мало доле, али сам бар психички тотално оздравио колико већ после месец дана од првог лека и продужио себи живот на период од – ничим изазваног гледања у групне куповине. Апсолутно сам сигуран да бих се убио за максимум месец или два дана.

Једино што ме је спречавало да се убијем одмах – била су деца. Ма дај види какви су блентави, клинка луда ко струја, клинац ментол на тебе и тежак емотивац – па плакаће за тобом годину дана, морам да им још мало помогнем колико могу, није још време, сачекај ипак још мало, ајде сутра ћемо да видимо како и шта, дај још мало форе свему, види клинка те грли, немој данас, сутра ћемо размишљати. Да није било клинаца, апсолутно сам сигуран да ме не би било. Они су били та опасна сила отпора, буквално анђели чувари који су незнајући последњим атомима снаге одуговлачили мој живот у тоталном црнилу док ме нешто непознато није звекнуло да ничим изазван потражим помоћ психијатра преко јебених групних купона на нету.

Како се лечи ово стање хардвера? Пијеш лекове које ти доктор препише, од хране строги фокус на протеинима, масти и минералима (месо, риба, сиреви, млеко, јаја, поврће, салате), што мање брашна, житарица, тестенина, воћа и осталога што има угљене хидрате и ништа онога што има глупави фабрички шећер. Умерена физичка активност, макар сат времена пешачења или било шта.

Но пошто сам ја боловао од тога а да нисам знао доста дуго времена, срећом није прешло на дијабетес јер сам се већином хранио здраво и не много количински, организму је требало доста времена да се регенерише те килажа није падала доле. Од скоро сам по препоруци ендокринолога прешао на нове лекове, некакав Глукофаж XR са максималном дозом, и вага вели да је за два месеца нестало 6 кила – иако ништа нисам мењао у искрани или физичкој активности. Изгледа да је то то.

Како сам добио инсулинску резистенцију?

Ово је питање на које немам 100% тачан одговор а нема ни ендокринолог…но могу да претпоставим…а то је – греси из детињства, чудни односи са родитељима, неправилна исхрана из младости, тешко успостављање везе са девојкама…дакле у принципу, све што би психијатар шаблонски рекао а ја му се смејао. Као клинац сам рецимо знао да поједем по 7 ЈЕБЕНИХ ВЕКНИ ХЛЕБА! Сећам се да сам баш као клинац једном за доручак којео штап чајне, павлаку, 5 јаја и векну хлеба. Док сам студирао, две године сам користио све могуће синтетичке дроге, некад миксовао и са алкохолом. Био сам, опет као клинац у месту где сам живео раније, кратко време члан сатанистичке секте. Једно време сам, опет као клинац па негде до поласка у средњу школу – крао по самопослугама, крао са трафика па чак и крао музичке дискове и касете код СКЦ-а. И заједничко свим овим стварима – ретко ко је знао за све те моје грехе.

Дакле, кад се помножи та лудило исхрана тог времена, са разним излетима у клиначко лудило, па подели са манијакалном контром имена оптерешћеност спортом (једно време сам тренирао такорећи 24 сата дневно – кошарка/стони-тенис/теретана/трчање/пливање, имам чак и медаљу са маратона који сам истрчао са одличним временом иако диквалификован) па онда физички крах – кад сам баталио сав спорт одједном и угојио се 50 кила за пола године – све је то морало доћи на крају на наплату…и дошло је на наплату у виду овог обољења. Срећа – цена је на крају ипак била прихватљива.

Сад?

Ако не рачунамо породицу, сад сам посвећен послу, компјутерима, Линуксу, читању, учењу…играм стони тенис кад год могу јер сам тренутно физички ограничен покретљивошћу због килаже, кад мало спадне крећем и са другим активностима, бајс, баскет и слично. У теретану идем минимум 2 пута недељно и вежбам као гепард љути…мада правим мало веће паузе да не би срчка вриснула. Шетња минимум пола сата, максимум сат. Исхрана – направим понекад микро-излет у лудило типа бананица, која штангла чоколаде или воће – како не бих упао у кетозу која би била погубна за моју јетру – али у бар 95% случајева строго здраво. Пијем до даљњег нове лекове које ми је доктор преписао и контрола сваких 6 месеци. Сем масне јетре и маркера везаних за јетру – сви остали налази су одлични. Психички се осећам одлично, може се слободно рећи и савршено.

И наравно, верујем у званичну медицину….што је нажалост данас луксуз. Психијатрија и психологија нису квази-науке, доктори нису ту само као подршка фармако-мафији. Мени су спасили живот.

Зашто сам ово написао?

Због овог текста ћу, готово сам сигуран, имати проблеме на пословном плану и да ће ме многи гледати као лудака и бежи од њега и где њега да запослиш јеси луд или кога смо ми запослили кукала нам мајка… иако нисам ја тај човек од 2016-те…али ако успем да натерам бар једног човека који планира да изврши самоубиство или је у „лајт варијанти“ само дебело депресиван и не види излаз – ако га натерам да оде и потражи помоћ стручњака, моја је мисија завршена па таман не нашао посао никада и сви ме цео живот гледали као лудака. Мене је хардверски проблем урамљен нехункционалним дуом панкреас-јетра проузроковао софтверски проблем који описах горе, можда је то проблем и код вас. Можда и није, можда је код вас неки други проблем, али то може знати само лице којем је то струка, не неки мудросер са Линкедина којем стоји у опису „коуч“.

Окидач за депресију са тог неког хардверског нивоа могу бити такве будалаштине да је то за неповеровати – рецимо недовољан унос воде на дневном нивоу, постојање паразита у цревима, премали унос минерала и витамина у организам, недовољно излагање сунцу, проблем са нивоом разних хормона у организму, разлупана штитна жлезда и разне друге ствари, за-не-поверовати. Наравно, постоје и – па рецимо и оправдани окидачи, смрт или тешка болест вољене особе, љубавни проблеми, финансијски проблеми и какви год – али заједничко у оба вида проблема, и у хардверском и у софтверском јесте – ПОТРАЖИТЕ ПОМОЋ ЛИЦА КОЈЕ СЕ ШКОЛОВАЛО ЗА ТО, стучно лице, лице које је посветило скоро 10 година живота за испитивање тих стања, манте се разних НЛП булшитера и лајфкоучева „све је то у твојој глави“ и не глумите лудило правећи се да сте попили сву памет овог света.

Треба напоменути и да није свака туга или црнило – депресија. Човек је емоционално биће и сасвим је нормално да буде понекад и тужан и сморен и смрачен, али ако то стање траје дуже времена или ако се по глави врзмају мисли о самоповређивању или не-дао-бог повређивању других или још чудније…ако нема реалних разлога за црнило мозга – то је аларм за – „нешто није овде у реду, потражи стручњака“. Ако приметите у околини особу која је могуће у депресији – немојте да јој попујете и да се просеравате неком вашом интерном филозофијом живљења левел „иди на село и копај и нема депресије“ већ предложите одлазак код психијатра, објасните како је тај одлазак сасвим нормалан и понудите се да одете са њом и правите јој друштво.

Идите код психијатра, није то срамота – и човек је сачињен од хардвера и софтвера, тако да као што може неко да појебе хардвер тако може и да има проблем и са софтвером. И једно и друго се решава, некад брзо и лако (на срећу мој случај), некад дуго и тешко…али ако не проверите никад нећете знати. Не стидите се да признате, себи макар, да сте рањиви и да ту нешто није како би требало бити и једном у животу дајте шансу школованом стручном лицу да да своје мишљење. Распитајте се који је психијатар добар и идите, не чекајте да вас судбина натера на то или да сви цео живот упиру прстом у вашу породицу јер сте били толико себични да и не покушате бар да се обратите стручњацима за помоћ. Ма не мора то нико да зна ако се плашите тугаљивих погледа околине и прича по селу, знате ви и то је довољно, евентуално ако имате некога у кога имате бесконачно поверење да неће јести говна.