Moj ćale je svojevremeno, pre više od 10 godina, period beše kad je evro koštao 80 dinara…pukao 14000 dinara jer…na radiju kviz – nagrada veš mašina, na kvizu piči pesma „Jugoslovenka“ od Lepe Brene, pitanje – KO OVO PEVA?
…javljaju se ljudi…peva Vesna Zmijanac…peva Silvana Aremulić, Dara Bubamara, Lepa Lukić, Dragana Mirković, Šemsa…

Oooooo kako su ljudi glupi i ništa ne znaju, pa Lepa Brena peva oooo jebem ti ljude nenormalne, zovem – taman nam ova mašina prolupala i zrela za otpad eto lake nagrade, da i nas Bog pogleda jednom u životu, gde je fiksni telefon…

Koliko se sećam pričao je da se tad uzbudio toliko da je čak popio i lekove za pritisak. Naravno, pozvao, sačekajte uskoro ćete se uključiti u program…do kraja emisije – iiiiii u međuvremenu se neko javio i pogodio i jebiga.

Dolazi račun za telefon, mi umiremo od vrtoglave cifre na računu, vadimo listing – vidi se poziv ka nekom beše 044 broju, pa ko je zvao, pa kako, ćale se javi i kaže da je zvao neki kviz, meni se upali crvena lampica – i klupko krene da se odmotava. Posle sam slušao taj isti radio kad je bio kviz kako bih uhvatio da vidim tu prevaru, ista matrica, niko ne pominje cenu poziva naravno. Pozovem policiju tad, vele da moram da dođem u policiju i podnesem zvaničnu prijavu, pa sud, pa ovo, pa ono…odustanem, ko će se jebava time. Krive su mi dve stvari, što se ne sećam koji je radio bio u pitanju i što tad nisam imao blog (to je čak bio i period kad i nisam bio u vezi sa kompjuterima).

Na TV-u i dan danas ima tih prevaranata, kviz fazon vrte se tri trougla i koliko trouglova vidite….doduše sad piše cena poziva, ali fazon font 2px – baš kako stariji ljudi ne bi mogli da ga vide kako treba.

Naravno i tad, kao i sad – državu Srbiju zabole đoka za zaštitu svojih građana od prevaranata – zabole je đoka jer je i sama država Srbija jedan veliki prevarant svojih građana – te ruka ruku miluje, bila u vreme Miloševića, bila u vreme „Demokrata“ i sad je u vreme premijum prodavca magle. Poledajte samo ovaj video kako biste se uverili i lično da je sama država krinimalna organizacija koja se bavi trgovinom automobila ukradenih od stranaca.

Sin pubertetlija, samo na pičku misli

Kao klinac pa negde čini mi se čak do kraja srednje škole – nisam imao baš neke sreće sa muvanjem i devojčicama, narodski rečeno – bio sam ekstremno glup za devojčice, Draža ekstremno duhovit, svi ga gotive, zasmeje sve, pozitivac…iako je zgodan jer se još kao klinac debelo ložio na košarku, trčanje i tako to..ne ume da se snađe sa devojčicama i kraj, ne zna kad da krene „u napad“ niti kako se to uopšte radi, on zasmeje devojčicu, dođe braćala iz sela pored, smuva je, ljube se a ti piči na košarku. Razgovor sa roditeljima na tu temu je naravno tad bio težak tabu pobogu gde da ih pitaš išta oko toga nije ti ovo Amerika…a seksualno vaspitanje se svodilo na ortaka koji ima znanje i glavni je šmele u kraju pa ti objašnjava da „lupanje žvake“ (ljubljenje) vežbaš tako što staviš lopticu za stoni tenis u čašu pa je jezikom vijaš.

…tako, jednom prilikom sam i sam i bio žrtva, doduše indirektna – ali ni dan danas ne mogu da skontam kako je izveden napad ili bar teoretski kako je mogao biti izveden. Isto ludo vreme, čini mi se da je Milošević tad bio na vlasti i vreme sveopšteg kriminala – no pošto je Avramović koliko toliko stabilizovao dinar, moglo je od fizikalije nekako i da se živi.

Stiže račun za fiksni – tad su mobilni i njihovo korišćenje bili preskupi, ogroman račun opet, opet listing traži…i ispostavi se da je sa našeg broja zvano nekoliko rzličitih premijum hotlajn brojeva, dva dana, po ceo dan, ali su pozivi trajali po desetak petn’es sekundi…pa onda opet hotlajn, hotlajn, fonto, hotlajn, fonto – i pozivi ne duži od jednog minuta. Za mlađe generacije, Fonto je bio telefonska verzija Lotoa, pozoveš premijum broj, daju ti neki broj i onda kao izvlačenje na televiziji – pretpostavljam da je i to bila debela prevara za široke narodne mase tog vremena.

Naravno, pošto sam tad bio u pubertetu ili malo posle a nisam bio pametan za muvanje sa devojčicama a fiziologija (u narodu poznata i kao neizdrž, međ gikovima poznata i kao pingovanje lokalhosta) se morala ispoštovati – nije bilo sile svemira da dokažem da nisam zvao hotlajn, niti da sam imao ikakve veze sa tim – mogao sam da se kunem do sutra, džaba. Zvao si i kraj, priznaj, ja neću da priznam jer nisam…da jesam priznao bih – ali nisam i kraj, zvao sam i to je to.

Moja je neka pretpostavka da je nekako nađen način da se presretne telefonska parica i nakači telefon na nju – ili da je neko našao način da hakne sam Telekom i odande, u dilu sa vlasnicima hotlajnova – a vlasnici bilo čega tadašnjeg su bili isključivo kriminalci i SPS poziva njihove premijum brojeve. Doduše i dalje mi nije jasno zašto su pozivi bili maksimum jedan minut dugi.