Прича о Маки

Маки је био пас којег смо заволели и пре него ли што смо га удомили. Први пут кад смо видели њену слику на КупујемПродајем рекао сам жени – дођи да видиш, ово је наш пас. Пре Маки никад нисмо имали другог кућног љубимца, он нам је био први. Унапред се извињавам ако приметите патетику, није ми то намера, то је нешто што избија из мене. Желим да на интернету остане неки текст којим ћу се присећати нечега најбољег што се десило у животу мене, супруге и мојих клинаца кад једног дана, ако једног дана – та туга прође а проћи ће јер мора – време гази све. Коментаре на овој објави ћу угасити јер не желим да ишта утиче на написано, позитивно или негативно.

Маки, која је мешанац, народски авлијанер, су на улици са два њена штенца нашли и спасили смрти добри људи из Дражевца, назвали је Малецка пошто имала 5 кила, била у је веома лошем стању, длака пропала, ожиљак на глави да ли од аута да ли од борбе са другим псом, давали јој антибиотике да се опорави и након што су је ставили на ноге и опоравили – тражили су удомитеље преко КупујемПродајем.

Као што написах – то је буквално била љубав на први поглед и живот јој је био и други пут спашен – имала је срчаног црва на којег смо је превентивно тестирали и на време детектовали. Мали бело-сиви пас, са прелепим умирујућим очима и дугачким трепавицама, екстремно миран, није се свађао ни са једним уличним или власничким псом, ови кучкари што су шетали своје псе су је обожавали, јурио јесте мачке али није се ни са њима свађао, није правио буку по кући, никакве карамболе са намештајем, буквално савршени пас какав се само пожелети може. Нас је у свакој ситуацији гледао да лиже, да љуби, долазио да се мази, ја сам га зезао да је мачка у телу пса пошто је маза, а тепао сам му и са чупаво чудовиште.

Први дан кад је дошла у кућу јесте био паклен за њу, није нас познавала и само је седела у свом кревету, ми смо је мазили и „шлихтали јој се“ али није помагало, за њу смо ми били неки непознати странци. Први излазак напоље био је права катастрофа…како ја нисам знао да ставим поводац и „ам“ како треба, измигољила ми се и побегла али није бежала предалеко од мене – то на поглед од мене, бежала је тачно толико да ја са мојих 210 кила и полупокретан не могу да га стигнем и ухватим. Два сата је трајала та наша игра шуге што је уједно била и моја прва озбиљнија физичка активност после ко зна колико времена, убио сам 12.000 корака у тој јурњави, пао и котрљао се по блату ко крме, нагњечио ребро али био најсрећнији човек на свету кад сам је ухватио. Два дана је на нас гледала као на странце, трећи дан је већ била Дражовић.

Захваљујући овом малом псу, ја сам изашао из депресије и скинуо се са лекова, нисам имао више никакве црне мисли, после три године апсолутног неизласка из куће и анскиозности почео сам да се шетам са њом три пута дневно. Одједном је свет почео да има неку боју, нестала анксиозност, са мојих 300 корака дневно почео сам да имам 10 до 12 хиљада корака дневно, килажа почела да спада, напокон сам почео да волим да шетам и почео сам да уживам у природи, сваки њен замах репом био грејао је моје срце све више и више, кад се смири и не мрда довољно је било да се накашљем и она би почела да маше репом, пратила ме кад идем у клоњу, кад идем да једем, кад идем да пијем воде, на терасу – где је ненадано добила је неки интерни задатак да тера голубове са терасе што је радила одлично, улазак у лифт ја испратим њен чупав репић, кад излазимо из лифта и идемо на шетање она трчкара као најсрећнија на свету до улазних врата, напољу ко на дрогама. Жени сам објашњавао да је шетња са њом чист пурџ (чишћење) и детоксикација мозга.

Легнем на кревет ето ње да ми лизне руку и помази се са мном, вратим се из града – ето ње како умире од среће што ме види и био мртав уморан или не – морам са њом доообро да се измазим, пробудим се ујутру ето ње да се мази јер ме није видела целу ноћ и зна да нам шетња следује, осети да сам тужан из неког разлога – ето ње уз мене, седнем за компјутер ето ње на тераси како се сунча, нисмо се одвајали једно од другог. Деца су је обожавала и играла се са њом цео дан, некад су и претеривала због чега сам ја пиздео али Маки је то толерисала и опет их лизала и настављала да се игра са њима. Кад год смо нешто битно радили она је била ту да испрати, кад су укућани склапали неку слагалицу она је дошла и села по сред слагалице и само што није рекла „а шта то радите, хоћу и ја то“. То је пас који нам се увукао под кожу и којег смо бесконачно волели.

Моја супруга је била у старту дебело против пса – псу није место у стану, сви ћете на крају одустати и постаће само моја брига, не желим пса у стану….и као што то увек бива – на крају га волела бесконачно и била у фазону „најбоља одлука икад, хвала вам што сте ишли против мене у овом случају, били сте у праву“.

Често размишљам о Богу, да ли је Бог неко над-биће, да ли је бог заправо нека над-енергија која је свуда око нас, да ли је Бог заправо други човек, шта је Бог? После удомљавања Маки ја сам убеђен да је Бог оличен у лику пса. Зашто? Пас ти даје безрезервну, бескомпромисну, неограничену и безусловну љубав у сваком трену свог и твог живота….па зар не ради то и Бог? Пас је увек на твојој страни, ти си псу најбитнији на свету, пас жели и покушава да направи од тебе бољег човека…па ради ли то и Бог? Пас те штити увек – па ради ли то и Бог? Псу није битно јеси ли ружан, леп, дебео, мршав, муслиман, православац, атеиста, црнац, белац, Србин, имаш ампутиране удове или шта год, њему је битно да си добар човек па и ако ниси покушава од тебе то да направи – па ради ли то и Бог?

Нажалост, немарношћу несавесног власника другог неправилно узгајаног пса који је отворио прозор од аута више него што треба, Маки је отишла у Рај пре времена и тамо ће ме чекати, са своје две године и пола године колико је била код нас и освојила нас безусловно, у року од минуте најгорих мука отишла је на најлепше место на свету. Не желим писати како је умрла, желим писати како је живела и колико је она нас волела, колико смо ми њу волели и колико ће нам недостајати. Изашли смо срећни да се шетамо ни слутећи да нам је то последња шетња и да нам се од тог дана свет распада.

Одласком Маки са овог света – наш свет се срушио и наша срца распала у парампарчад, ја сам постао празна љуштура, мртав човек који хода, клинцима је уништено детињство, ноћи провели у плакању, супруга ван себе…све нам се уништило. Породица у понору. Ја сам јавио колегама на послу да не могу на састанке јер не могу да причам али могу да пишем, не могу да причам јер не могу да повежем две реченице а да не почнем да ридам, можда ћу морати да дам и отказ, више нисам у стању да радим.

Дан после је био пакао, пробудим се – нема ње да маше репом и да се мази, одем у клоњу не прати ме, легнем назад у кревет – нема ње, изађем на терасу нема ње, улазим у лифт нема ње за мном и не видим јој онај чупави репић, отвори се лифт она не истрчава сва срећна напоље. Неко позвони на врата она на лаје, у шпајзу грануле које нема ко да једе, шта год да погледам подсећа на њу…и вечна дилема – да ли сам могао да је спасим, шта би било да је нисам ја удомио па сад би била жива и здрава негде, шта би било да је ово овако, шта би било да је оно онако…али после свега – ње нема, шупљина у срцу стоји. Kлинци не могу да се одвикну од тога да нема никога за мажење кад уђу у собу, одвратна нека атмосфера, у кући смена мука и плакања – да ли клинци, да ли жена, да ли ја, да ли сви заједно.

Најчуднија ствар, која се граничи са нормалним – дан пре њеног одласка у Рај, сањао сам да сам се шетао са њом негде и да сам је изгубио негде па сам до буђења покушавао да је нађем и нисам успео. Док смо доручковали то сам поменуо и јави се клинац – ПА И ЈА САМ ТО САЊАО. И он је сањао да је негде изгубио и не може да је нађе. Обојица смо сањали исто. Погледам на нету у сановник, мислим се ко зна шта је – пише нека глупост, типа изгубили сте самопоуздање и тако то. А ето, то је заправо био сигнал, да смо обратили неку додатну пажњу тај дан или шта знам, дефинитивно смо били упозорени али нисмо знали то да преведемо.

Никад нисам разумео кучкаре, зашто толико смарају о својим псима – па кога то занима, шта има ту, животиња обична – па који им је јесу ли нормални….ето, живот ми је показао из првог лица зашто, колика је то количина љубави која се може примити од тако малог и блентавог створења, колико то створење може да уђе под кожу и колико можеш да га заволиш да је ту нема описа како би се то могло описати али и најбитније – колико те може излечити и колико теби помоћи да будеш бољи човек.

Људи ме наговарају да удомимо другог пса што пре како би се лакше опоравили – али не могу ја то, мене је ово убило, први пут после много много времена размиљао сам о томе да се убијем јер ми доста овог света заснованог на патњи и наношењу зла – наравно, ништа од тога али то су мисли у човеку којем се свет распао у трену (ово сам у тексту накнадно исправио након што је ударни шок прошао јер су моји стварно мислили да ћу да се убијем а и доста сам о томе мрачио и мимо мисли тад). Пса више не желим да имам никад, не могу себи приуштити опет овако неки слом. Сачекам да клинци изађу напоље да би могао да се исплачем како ме не би видели овако дебелог како плачем. Нека ми Бог опрости али много теже ми је пало ово него кад сам сахрањивао родитеље, знам да то није нормално и да је у неку руку можда и болесно – али тако је, морам да признам.

Маки остаје да живи у нашим срцима и остаје ту док постојимо. Тражио сам да се кремира, желим да имам нешто њено физички поред мене – биће на мом столу у урни док радим, и желим да кад једног дана ја одем Богу на истину – да ме сахране заједно са том урном у ковчегу…ја сам човек са екстремном килажом и свестан сам да ако то не решим да нећу баш још дуго да живим и верујем да ме негде горе чека и дочекаће ме она, али можда и оно што је рекла жена која ју је спасила са улице – немој дозволити да то све што си научио од Маки и од чега те је спасила тек тако пропадне – но нека буде све у Божјим рукама. Пола године је била са нама Дражовићима и апсолутно нас освојила, спасила нас, драго ми је што је одабрала нас, надам се да смо јој пружили много љубави и спокоја а нама остаје да пробамо да се опоравимо од овога како знамо и умемо и наставимо живот даље, са њом у срцу, али ће то изгледа доста тешко ићи. И надам се, молим и верујем да Бог све види и да ће опростити свима нама грехе а њу нека чува горе.

Додатак тексту, након што смо се мало смирили и помирили са судбином.

У првобитном шоку људима сам свашта писао и причао, црно и најцрње да не може бити црње, и знам да нисам баш био рационалан – извињавам се свима. Остаје да покушамо да живимо како нас је Маки научила, смирено, да уочавамо неке боје у животу и да будемо позитивни ма шта било. Пси су животиње које воле више свог власника него себе, божанска бића ако не можда и Богови лично и саветујем, упркос овако неким животним шамарима свакоме да удоми пса и пружи му дом. Никад нисам озбиљно веровао власницима паса кад крену да причају о томе о којој се количини љубави ту ради и колико је немерљива – сад сам ја тај који то прича. Нама је ово био први љубимац у животу и све што су људи причали је чиста истина и нема грам претеривања, тврдим то и стојим иза тога. Упрскос написаном горе, што сам писао док сам био у стању тоталног шока и црнила – удомићемо и имаћемо опет пса, само не одмах, морамо да нађемо тотални душевни мир и да се опоравимо колико је то могуће од овог губитка – истина, шетња са псом више највероватније неће бити иста због страха од опет овако неком животном сценарију – али нема предаје.

Савет власницима „опасних раса паса“…стафорда, кане коросоа, ротова, булмастифа и осталих који имају толику снагу да могу некога да униште у секунди – будите одговорни и немојте дозволити да икад ико страда и пати јер је вас мрзело да ставите псу корпу или да у дворишту боље обезбедите ограде….све се одигра у трену, секунди немара а доноси доживотну патњу свима. Ма колико да мислите да ваш пас „неће“ јер га видите као пуноправног члана породице – опет је то хтели да прихватимо или не – животиња, може је изиритирати неки мирис, боја, парфем, мирис другог пса или детета, нечија боја гласа, ко зна шта, можда му неко дете случајно згази или га у игри повуче за реп – и ето бесксрајне туге и неопросивог греха….ставите му корпу кад је ван безбедног подручја ваше куће и кад га шетате, немојте дозволити ово, није у реду ни пред људима ни пред Богом и волите свог пса, немојте га учити да буде насилан.

Славимо живот који је провела и са нама и са људима који су је спасили са улице док постојимо и захвални смо на томе што нас је поправила као људе и спасила. Путуј чупаво чудовиште, на мирном си месту горе, играј се по небеској трави са другим блентама-спасиоцима и хвала ти на свему што си урадила за нас.