Priča o Maki

Maki je bio pas kojeg smo zavoleli i pre nego li što smo ga udomili. Prvi put kad smo videli njenu sliku na KupujemProdajem rekao sam ženi – dođi da vidiš, ovo je naš pas. Pre Maki nikad nismo imali drugog kućnog ljubimca, on nam je bio prvi. Unapred se izvinjavam ako primetite patetiku, nije mi to namera, to je nešto što izbija iz mene. Želim da na internetu ostane neki tekst kojim ću se prisećati nečega najboljeg što se desilo u životu mene, supruge i mojih klinaca kad jednog dana, ako jednog dana – ta tuga prođe a proći će jer mora – vreme gazi sve. Komentare na ovoj objavi ću ugasiti jer ne želim da išta utiče na napisano, pozitivno ili negativno.

Budi Human
Maki, koja je mešanac, narodski avlijaner, su na ulici sa dva njena štenca našli i spasili smrti dobri ljudi iz Draževca, nazvali je Malecka pošto imala 5 kila, bila u je veoma lošem stanju, dlaka propala, ožiljak na glavi da li od auta da li od borbe sa drugim psom, davali joj antibiotike da se oporavi i nakon što su je stavili na noge i oporavili – tražili su udomitelje preko KupujemProdajem.

Kao što napisah – to je bukvalno bila ljubav na prvi pogled i život joj je bio i drugi put spašen – imala je srčanog crva na kojeg smo je preventivno testirali i na vreme detektovali. Mali belo-sivi pas, sa prelepim umirujućim očima i dugačkim trepavicama, ekstremno miran, nije se svađao ni sa jednim uličnim ili vlasničkim psom, ovi kučkari što su šetali svoje pse su je obožavali, jurio jeste mačke ali nije se ni sa njima svađao, nije pravio buku po kući, nikakve karambole sa nameštajem, bukvalno savršeni pas kakav se samo poželeti može. Nas je u svakoj situaciji gledao da liže, da ljubi, dolazio da se mazi, ja sam ga zezao da je mačka u telu psa pošto je maza, a tepao sam mu i sa čupavo čudovište.

Jedna od poslednjih slika – iz šetnje na Adi

Prvi dan kad je došla u kuću jeste bio paklen za nju, nije nas poznavala i samo je sedela u svom krevetu, mi smo je mazili i „šlihtali joj se“ ali nije pomagalo, za nju smo mi bili neki nepoznati stranci. Prvi izlazak napolje bio je prava katastrofa…kako ja nisam znao da stavim povodac i „am“ kako treba, izmigoljila mi se i pobegla ali nije bežala predaleko od mene – to na pogled od mene, bežala je tačno toliko da ja sa mojih 210 kila i polupokretan ne mogu da ga stignem i uhvatim. Dva sata je trajala ta naša igra šuge što je ujedno bila i moja prva ozbiljnija fizička aktivnost posle ko zna koliko vremena, ubio sam 12.000 koraka u toj jurnjavi, pao i kotrljao se po blatu ko krme, nagnječio rebro ali bio najsrećniji čovek na svetu kad sam je uhvatio. Dva dana je na nas gledala kao na strance, treći dan je već bila Dražović.

Dan kad je došla u naše živote, jedna od prvih slika

Zahvaljujući ovom malom psu, ja sam izašao iz depresije i skinuo se sa lekova, nisam imao više nikakve crne misli, posle tri godine apsolutnog neizlaska iz kuće i anskioznosti počeo sam da se šetam sa njom tri puta dnevno. Odjednom je svet počeo da ima neku boju, nestala anksioznost, sa mojih 300 koraka dnevno počeo sam da imam 10 do 12 hiljada koraka dnevno, kilaža počela da spada, napokon sam počeo da volim da šetam i počeo sam da uživam u prirodi, svaki njen zamah repom bio grejao je moje srce sve više i više, kad se smiri i ne mrda dovoljno je bilo da se nakašljem i ona bi počela da maše repom, pratila me kad idem u klonju, kad idem da jedem, kad idem da pijem vode, na terasu – gde je nenadano dobila je neki interni zadatak da tera golubove sa terase što je radila odlično, ulazak u lift ja ispratim njen čupav repić, kad izlazimo iz lifta i idemo na šetanje ona trčkara kao najsrećnija na svetu do ulaznih vrata, napolju ko na drogama. Ženi sam objašnjavao da je šetnja sa njom čist purdž (čišćenje) i detoksikacija mozga.

Obožavala je da rovari po snegu

Legnem na krevet eto nje da mi lizne ruku i pomazi se sa mnom, vratim se iz grada – eto nje kako umire od sreće što me vidi i bio mrtav umoran ili ne – moram sa njom dooobro da se izmazim, probudim se ujutru eto nje da se mazi jer me nije videla celu noć i zna da nam šetnja sleduje, oseti da sam tužan iz nekog razloga – eto nje uz mene, sednem za kompjuter eto nje na terasi kako se sunča, nismo se odvajali jedno od drugog. Deca su je obožavala i igrala se sa njom ceo dan, nekad su i preterivala zbog čega sam ja pizdeo ali Maki je to tolerisala i opet ih lizala i nastavljala da se igra sa njima. Kad god smo nešto bitno radili ona je bila tu da isprati, kad su ukućani sklapali neku slagalicu ona je došla i sela po sred slagalice i samo što nije rekla „a šta to radite, hoću i ja to“. To je pas koji nam se uvukao pod kožu i kojeg smo beskonačno voleli.

Jedan od najlepših dana u njenom i našem životu

Moja supruga je bila u startu debelo protiv psa – psu nije mesto u stanu, svi ćete na kraju odustati i postaće samo moja briga, ne želim psa u stanu….i kao što to uvek biva – na kraju ga volela beskonačno i bila u fazonu „najbolja odluka ikad, hvala vam što ste išli protiv mene u ovom slučaju, bili ste u pravu“.

Često razmišljam o Bogu, da li je Bog neko nad-biće, da li je bog zapravo neka nad-energija koja je svuda oko nas, da li je Bog zapravo drugi čovek, šta je Bog? Posle udomljavanja Maki ja sam ubeđen da je Bog oličen u liku psa. Zašto? Pas ti daje bezrezervnu, beskompromisnu, neograničenu i bezuslovnu ljubav u svakom trenu svog i tvog života….pa zar ne radi to i Bog? Pas je uvek na tvojoj strani, ti si psu najbitniji na svetu, pas želi i pokušava da napravi od tebe boljeg čoveka…pa radi li to i Bog? Pas te štiti uvek – pa radi li to i Bog? Psu nije bitno jesi li ružan, lep, debeo, mršav, musliman, pravoslavac, ateista, crnac, belac, Srbin, imaš amputirane udove ili šta god, njemu je bitno da si dobar čovek pa i ako nisi pokušava od tebe to da napravi – pa radi li to i Bog?

Nažalost, nemarnošću nesavesnog vlasnika drugog nepravilno uzgajanog psa koji je otvorio prozor od auta više nego što treba, Maki je otišla u Raj pre vremena i tamo će me čekati, sa svoje dve godine i pola godine koliko je bila kod nas i osvojila nas bezuslovno, u roku od minute najgorih muka otišla je na najlepše mesto na svetu. Ne želim pisati kako je umrla, želim pisati kako je živela i koliko je ona nas volela, koliko smo mi nju voleli i koliko će nam nedostajati. Izašli smo srećni da se šetamo ni sluteći da nam je to poslednja šetnja i da nam se od tog dana svet raspada.

Odlaskom Maki sa ovog sveta – naš svet se srušio i naša srca raspala u paramparčad, ja sam postao prazna ljuštura, mrtav čovek koji hoda, klincima je uništeno detinjstvo, noći proveli u plakanju, supruga van sebe…sve nam se uništilo. Porodica u ponoru. Ja sam javio kolegama na poslu da ne mogu na sastanke jer ne mogu da pričam ali mogu da pišem, ne mogu da pričam jer ne mogu da povežem dve rečenice a da ne počnem da ridam, možda ću morati da dam i otkaz, više nisam u stanju da radim.

Dan posle je bio pakao, probudim se – nema nje da maše repom i da se mazi, odem u klonju ne prati me, legnem nazad u krevet – nema nje, izađem na terasu nema nje, ulazim u lift nema nje za mnom i ne vidim joj onaj čupavi repić, otvori se lift ona ne istrčava sva srećna napolje. Neko pozvoni na vrata ona na laje, u špajzu granule koje nema ko da jede, šta god da pogledam podseća na nju…i večna dilema – da li sam mogao da je spasim, šta bi bilo da je nisam ja udomio pa sad bi bila živa i zdrava negde, šta bi bilo da je ovo ovako, šta bi bilo da je ono onako…ali posle svega – nje nema, šupljina u srcu stoji. Klinci ne mogu da se odviknu od toga da nema nikoga za maženje kad uđu u sobu, odvratna neka atmosfera, u kući smena muka i plakanja – da li klinci, da li žena, da li ja, da li svi zajedno.

Najčudnija stvar, koja se graniči sa normalnim – dan pre njenog odlaska u Raj, sanjao sam da sam se šetao sa njom negde i da sam je izgubio negde pa sam do buđenja pokušavao da je nađem i nisam uspeo. Dok smo doručkovali to sam pomenuo i javi se klinac – PA I JA SAM TO SANJAO. I on je sanjao da je negde izgubio i ne može da je nađe. Obojica smo sanjali isto. Pogledam na netu u sanovnik, mislim se ko zna šta je – piše neka glupost, tipa izgubili ste samopouzdanje i tako to. A eto, to je zapravo bio signal, da smo obratili neku dodatnu pažnju taj dan ili šta znam, definitivno smo bili upozoreni ali nismo znali to da prevedemo.

Pomagala mi pozitivnom energijom kad sam bio skenjan na poslu

Nikad nisam razumeo kučkare, zašto toliko smaraju o svojim psima – pa koga to zanima, šta ima tu, životinja obična – pa koji im je jesu li normalni….eto, život mi je pokazao iz prvog lica zašto, kolika je to količina ljubavi koja se može primiti od tako malog i blentavog stvorenja, koliko to stvorenje može da uđe pod kožu i koliko možeš da ga zavoliš da je tu nema opisa kako bi se to moglo opisati ali i najbitnije – koliko te može izlečiti i koliko tebi pomoći da budeš bolji čovek.

Ljudi me nagovaraju da udomimo drugog psa što pre kako bi se lakše oporavili – ali ne mogu ja to, mene je ovo ubilo, prvi put posle mnogo mnogo vremena razmiljao sam o tome da se ubijem jer mi dosta ovog sveta zasnovanog na patnji i nanošenju zla – naravno, ništa od toga ali to su misli u čoveku kojem se svet raspao u trenu (ovo sam u tekstu naknadno ispravio nakon što je udarni šok prošao jer su moji stvarno mislili da ću da se ubijem a i dosta sam o tome mračio i mimo misli tad). Psa više ne želim da imam nikad, ne mogu sebi priuštiti opet ovako neki slom. Sačekam da klinci izađu napolje da bi mogao da se isplačem kako me ne bi videli ovako debelog kako plačem. Neka mi Bog oprosti ali mnogo teže mi je palo ovo nego kad sam sahranjivao roditelje, znam da to nije normalno i da je u neku ruku možda i bolesno – ali tako je, moram da priznam.

Maki ostaje da živi u našim srcima i ostaje tu dok postojimo. Tražio sam da se kremira, želim da imam nešto njeno fizički pored mene – biće na mom stolu u urni dok radim, i želim da kad jednog dana ja odem Bogu na istinu – da me sahrane zajedno sa tom urnom u kovčegu…ja sam čovek sa ekstremnom kilažom i svestan sam da ako to ne rešim da neću baš još dugo da živim i verujem da me negde gore čeka i dočekaće me ona, ali možda i ono što je rekla žena koja ju je spasila sa ulice – nemoj dozvoliti da to sve što si naučio od Maki i od čega te je spasila tek tako propadne – no neka bude sve u Božjim rukama. Pola godine je bila sa nama Dražovićima i apsolutno nas osvojila, spasila nas, drago mi je što je odabrala nas, nadam se da smo joj pružili mnogo ljubavi i spokoja a nama ostaje da probamo da se oporavimo od ovoga kako znamo i umemo i nastavimo život dalje, sa njom u srcu, ali će to izgleda dosta teško ići. I nadam se, molim i verujem da Bog sve vidi i da će oprostiti svima nama grehe a nju neka čuva gore.

Dodatak tekstu, nakon što smo se malo smirili i pomirili sa sudbinom.

U prvobitnom šoku ljudima sam svašta pisao i pričao, crno i najcrnje da ne može biti crnje, i znam da nisam baš bio racionalan – izvinjavam se svima. Ostaje da pokušamo da živimo kako nas je Maki naučila, smireno, da uočavamo neke boje u životu i da budemo pozitivni ma šta bilo. Psi su životinje koje vole više svog vlasnika nego sebe, božanska bića ako ne možda i Bogovi lično i savetujem, uprkos ovako nekim životnim šamarima svakome da udomi psa i pruži mu dom. Nikad nisam ozbiljno verovao vlasnicima pasa kad krenu da pričaju o tome o kojoj se količini ljubavi tu radi i koliko je nemerljiva – sad sam ja taj koji to priča. Nama je ovo bio prvi ljubimac u životu i sve što su ljudi pričali je čista istina i nema gram preterivanja, tvrdim to i stojim iza toga. Uprskos napisanom gore, što sam pisao dok sam bio u stanju totalnog šoka i crnila – udomićemo i imaćemo opet psa, samo ne odmah, moramo da nađemo totalni duševni mir i da se oporavimo koliko je to moguće od ovog gubitka – istina, šetnja sa psom više najverovatnije neće biti ista zbog straha od opet ovako nekom životnom scenariju – ali nema predaje.

Savet vlasnicima „opasnih rasa pasa“…staforda, kane korosoa, rotova, bulmastifa i ostalih koji imaju toliku snagu da mogu nekoga da unište u sekundi – budite odgovorni i nemojte dozvoliti da ikad iko strada i pati jer je vas mrzelo da stavite psu korpu ili da u dvorištu bolje obezbedite ograde….sve se odigra u trenu, sekundi nemara a donosi doživotnu patnju svima. Ma koliko da mislite da vaš pas „neće“ jer ga vidite kao punopravnog člana porodice – opet je to hteli da prihvatimo ili ne – životinja, može je iziritirati neki miris, boja, parfem, miris drugog psa ili deteta, nečija boja glasa, ko zna šta, možda mu neko dete slučajno zgazi ili ga u igri povuče za rep – i eto besksrajne tuge i neoprosivog greha….stavite mu korpu kad je van bezbednog područja vaše kuće i kad ga šetate, nemojte dozvoliti ovo, nije u redu ni pred ljudima ni pred Bogom i volite svog psa, nemojte ga učiti da bude nasilan.

Slavimo život koji je provela i sa nama i sa ljudima koji su je spasili sa ulice dok postojimo i zahvalni smo na tome što nas je popravila kao ljude i spasila. Putuj čupavo čudovište, na mirnom si mestu gore, igraj se po nebeskoj travi sa drugim blentama-spasiocima i hvala ti na svemu što si uradila za nas.