Иако су се утишали током задњих неколико година, шансе су да ако спомене појам хакер некоме, једна од првих ствари која им пада на памет јесу Анонимуси. Упознаност са њиховим радом је велика, међутим упознаност са тиме шта Анонимуси представљају је врло мала. Анонимуси представљају више од мање-више успјешних пробоја у систем. Анонимуси су представници једне идеологије и тако се и требају сматрати. Међутим, да бих објаснио њихову идеологију, потребно је прво да бацимо кратак поглед на њихову историју.

Анонимуси као хакери (кратка историја)

На почетку кратка напомена: Нећу препричати читаву историју јер би то доста утицало на дужину чланка. Представићу само неколико догађаја који су по моме мишљењу најзначајнији.

2005. је изашао филм под називом V for Vendetta. По моме скромном мишљењу одличан, филм представља пост-апокалиптични сценарио у коме су Сједињене Америчке Државе разрушене, а Велика Британија постала држава са крајњом десницом на власти.

У таквој Британији, постојала је једна особа чији је тренутни изглед непрепознатљив захваљујући инциденту који се десио током тог апокалиптичног догађаја. Та особа (позната у филму само под иницијалом V), бира маску која својим изгледом подсјећа на особу из (тачног дијела) британске историје под насловом Guy (или Guido) Fawkes који је (неуспјешно) покушао да разнесе лондонску зграду парламента (односно њен дио познатији као Дом лордова) током Барутне завјере (енг. Gunpowder Plot) 1605. године. У филму, V у процесу који је трајао годину дана (од 5. новембра једне до 5. новембра сљедеће године) успијева да преокрене свијест становништва и сруши такву власт. Филм је адаптиран на основу истоименог стрипа настао неколико деценија уназад, а Анонимуси су одабрали управо ту маску као њихов препознатљиви симбол.

Анонимуси се рађају негдје између 2006. и 2007. године на сајту који се зове 4chan (прије него што отворите сајт прочитајте до краја овај параграф). Тај сајт служи као мјесто гдје корисници креирају и постављају слике (дакле нешто као старија верзија Инстаграма или Imgur-а). Његов најпопуларнији дио је познат као /b/ (понављам, не кликћите док не завршите са читањем параграфа) гдје се објављују сасвим насумичне ствари. Оно што истиче овај сајт од других јесте што дозвољава оно што многи други сајтови не би дозвољавали. Нема никаквог филтрирања или брисања садржаја и нема корисничких рачуна. Као такав, постао је мрачна страна интернета у којој је поприлично лако налетити на неке експлицитне ствари које су доста узмемиравајуће за већину људи. Уколико сте га отворили насупрот мојим упозорењима, шансе су да сте већ налетили на тако нешто. Уколико нисте, добили сте моје упозорење, е сад, да ли ћете да кликнете на њега или нећете није моја ствар.

Забрањен улаз у базен од стране Анонимуса у Habbo-у

У том мору садржаја појавила се једна тема о једној онлајн игри / социјалној мрежи под називом Habbo која покушава да симулира стварни свијет унутар браузера. Корисници 4chan-а су се из забаве придружили тој игри, међутим сваки корисник је креирао идентичан аватар који ће га представљати. Наравно, ово је довело до неупотребљивости игре / социјалне мреже током тог периода. Заједно су се ти корисници представљали као Анонимуси, по узору на 4chan гдје је сваки корисник заправо анониман.

Представници су једноставно из забаве радили ствари које су им биле смијешне као редовним корисницима 4chan-а, попут забране приласка базену (приказано на слици) или помијерање својих аватара тако да формирају облик свастике.

Такво представљање је настављено и кроз друге активности, те су то били први кораци Анонимуса као покрета гдје се гомила људи представља идентично, без икаквог вида хијерархије међу представницима.

Нажалост, није ни шала ни Фотошоп у питању.

Након тога, Анонимуси су напали Баптистку цркву Westboro (енг. Westboro Baptist Church), која је сама по себи позната по екстремизму у својим вјеровањима (мада, која црква није?), а стекла је велики степен пажње захваљујући томе својим редовним „протестима“ у којима поприлично отворено испољавају свој говор мржње (већином усмјерен према ЛГБТ заједници). Овај, а и други почетнички напади Анонимуса су заправо били доста једноставни, попут рађења DDoS напада (скраћено од Distributed Denial of Service), наручивање гомиле пица на адресе познатих припадника одређене скупине и слично. Након неколико почетних успјеха, њихове амбиције се полако шире и прелазе на веће мете, као што су напади на компаније Sony, MasterCard, Visa и PayPal, те учествују у неколико државних удара, попут оних у Египту 2011. и Сирији 2012. године.

Након што су Анонимуси успјешно извршили десетине напада, CEO компаније HBGary (Aaron Barr) објављује како су се представници његове компаније успјешно инфилтрирали унутар Анонимуса и да ће радити са полицијом на томе да открију ко су најистакнутији представници Анонимуса и радити на томе да се исти приведу правди.

Наравно, ово је виђено као велика пријетња од стране оних који су се изјашњавали као Анонимуси, тако да су напали компанију, провалили им у сервере, преузели контролу над Ароновим Твитер рачуном, објавили Аронове имејлове, и још много тога.

Све заједно, хакери који су се представљали као Анонимуси су извршили око стотињак напада.

Иако су Анонимуси као група у потпуности децентрализовани, током оних већих напада појавило се неколико чланова који су се својим поступцима истицали од осталих. Када је први од њих откривен (који се представљао као Sabu) од стране FBI-а, FBI је са њим склопио договор по коме ће Sabu радити на томе да сазна идентитет осталих кључних чланова у замјену за скраћену затворску казну за илегалне активности у којима су открили да је он учествовао.

Sabu је мање-више успјешно обавио посао који му је дао FBI, био седам мјесеци у притвору, чекао пресуду, и крајем маја 2014. је пуштен на слободу и осуђен само на годину дана условне казне (наравно, казна би била енормно већа да је одбио сарадњу). Захваљујући њему, главни хакери који су се представљали као Анонимуси су или ухапшени или превише уплашени да поново покушају да ураде нешто велико.

Неки од њих који су сада ухваћени су иза својих надимака крили фантастичне приче, попут Ryan Ackroyd (познатијег под надимком Kayla) који је док је радио илегалне радње користио меморијску картицу на којој је инсталирао оперативни систем са циљем да може да прогута картицу уколико му полиција покуца на врата и тиме уништи све доказе о својим радњама.

Када су Анонимуси постали више политички настројени него што су били заинтересовани да проваљују у сајтове са циљем да ураде нешто смијешно на њима, неколико хакера који су се највише истицали у својим радњама су (са Ryan-ом на челу) направили нову хакерску групу и назвали је LulzSec, те тиме креирали неку врсту ривалства између двије у то вријеме највеће хакерске групе (било је ту и других група, међутим ове двије су стекле највећу популарност).

Захваљујући Sabu-у, реакцији FBI-а, одвојености у друге хакерске групе и чему све не, идеја Анонимуса као озлоглашене хакерске групе полако блиједи у годинама које долазе све до границе да су данас скоро и заборављени. Међутим, њихова идеологија и даље живи.

Анонимус као идеологија

Анонимуси немају неког критерија о томе ко је њихов члан, а ко није. Свако за себе може да каже да је Анонимус. То могу ја, а можеш и ти као читаоц. Није баш да је то затворена група људи и да заинтересовани морају да одраде то-и-то да би им се придружили.

Захваљујући томе, појавиле су се многе групе и индивидуалци који се представљају као Анонимуси, чак и када не раде баш ствари са којима би се слагали остали који се тако изјашњавају. Због тога имамо нападе попут оних на српске сајтове од стране албанских „Анонимуса“ (ово наводим само као примјер, постоје и супротни случајеви наравно). Због тога имамо гомилу YouTube видеа који ко фол објављују да ће Анонимуси да нападну некога, па од тога на крају не буде ништа, благо речено (мој најдражи примјер је порука за Kanye West-а).

Наочаре за компјутер
Због те неодређености ко је члан групе а ко није, имамо овај хаос који се створио у којима се особе са потпуно другачијим погледима на свијет изјашњавају као припадници Анонимуса, иако ни на који начин не представљају мишљење свакога ко се тако проглашава. Због тога је сасвим глупо посматрати Анонимусе као једну затворену групу људи. Анонимуси више спадају у неку врсту идеологије.

Иако постоји та потпуна недефинисаност, ипак постоји једна порука са којом се слаже добра већина особа које се изјашњавају као Анонимуси: „Информације желе да се ослободе“ (енг. Information wants to be free). Пошто је та порука помало нејасна када се преведе на наш језику, то у преводу значи да представници те идеологије заправо желе потпуну транспарентност. Е сада, та порука се може примијенити у раду владе, у раду компанија, у јавној доступности информацијама и у свему другом што вам падне на памет.

Пошто је ова порука широка и обухвата доста тога, постоје одређене групе чији је циљ примјењивање те поруке у одређеним пољима. Покрет слободног софтвера (енг. Free Software Movement) (па мање-више и покрет open source софтвера уз врло мале разлике) жели да сваки корисник било какве врсте софтвера има доступност његовом коду и да има право да га доради за своје (понекад специфичне) потребе, без обзира на то да ли ће крајњи корисник искористити то право или неће. Пиратске партије које су никле широм Еуропе (па тако и у Хрватској и Босни и Херцеговини, док у Србији та идеја и није баш успјела) се боре (између осталог) за транспарентност у раду влада њихових држава (да не буде да Србија нема нешто слично, Србија има SHARE Foundation).

По која организација унутар Еуропске Уније се бори за то да се престану користити власнички формати докумената (као што су .doc(x) и слични), да се пређе у потпуности на њихове отворене алтернативе (као на примјер .odt, што је отворена алтернатива за .doc(x)) и да оне постану стандард (тј. да се избаце власнички формати из употребе свих владиних организација унутар земаља чланица ЕУ, па и шире). Постоје многе организације и компаније које раде на томе да образовање учине бесплатно (или барем неупоредиво јефтиније у односу на традиционално учење) за било кога ко је заинтересован да научи нешто о нечему, без обзира на то ко је у питању и одакле је, чиме би се уклониле постојеће баријере (чисто да набројим неколико: Coursera, edX, Udacity, Open Culture и многи други).

На неки начин све ове организације раде на принципу те једне те исте поруке, само што раде на томе да је примјене у за себе специфичним околностима. На неки начин, може се рећи да се све ове организације базирају на тој једној те истој поруци коју су особе које се декларишу као Анонимуси практички узели као њихов мото.

На неки начин, сви смо ми Анонимуси, а у исто вријеме нико није.

Утицај Анонимуса на свијет око нас

Настали као најгласнији представници хакерске културе, Анонимуси су на занимљив начин пренијелу ту поруку стару неколико деценија. Доживили су свој врхунац и након тога практички пали у заборав. Међутим, да посудим реченицу из филма који је започео ово све прије десет година: „Можете убити човјека, али не можете убити идеју (коју је овај човјек представљао)“. Анонимуси су иза себе оставили много тога. Као најважнију ствар, оставили су јавно прихватање хакера као врло важан дио информатичке културе. Прије десет година, декларисање себе као хакером би готово сигурно довело до нежељених посљедица.

Данас, хакер постаје опште прихваћени појам за некога ко размишља изван постојећих граница. Умјесто криминалаца, хакери се данас посматрају као круцијалних дијелова информацијског доба у којима живимо. Захваљујући њима, интернет сазријева у сигурније мјесто, а све више и више влада и компанија постају транспарентије у свом раду. Данас, огромне компаније попут Фејсбука, Гугла и кога све не јавно исказују своју захвалност онима који су им указали на сигурносне пропусте у њиховим системима (ако сте заинтересовани, погледајте Фејсбукову или Гуглову листу) и дијеле новчане награде за таква дјела (велике похвале иду за Јосипа Фрањковића као једине особе са наших простора за коју знам да је више пута укључен у тим листама).

Прије 3-4 године када сам по први пут почео да истражујем поље сајбер сигурности, хакери су били једна огромна табу тема. Сада је ситуација драстично промијењена. Данас, са поносом могу да се назовем хакером и да вјероватно први пут јавно кажем да је занимање за Анонимусе обликовало моју каријеру.

Иако су Анонимуси као хакерска група у својим позним годинама, њихова идеологија сада доживљава јачи раст него икада прије, а хакери се више не сматрају искључиво особама са малициозним намјерама. Анонимуси су на не баш тако легалан начин обликовали наш свијет, а сада их замјењује нова генерација, генерација која више не мора сакривати свој идентитет док ради оно што воли.

[blockquote ците=“Bruce Schneier (цитат из књиге Secrets & Lies)“]Хакер је неко ко мисли изван кутије, ко одбацује конвенционалне мудрости и ради нешто друго умјесто да их прихвата. Хакер је неко ко гледа у границе и размишља о томе шта се крије иза њих. То је неко ко види листу правила и пита се шта ће се десити када се та правила заобиђу. Хакер је неко ко експериментише са лимитацијама система у циљу задовољавања своје интелектуалне знатижеље. [/blockquote]

 

Уколико желите и ви да поделите са заједницом своја искуства, запажања, размишљања, упутства или било шта везано за ИТ - добродошли сте на Компјутераш блогу. Више на овом линку