Ово је један од никад објављених текстова које сам нашао међу мојим бекапима у некаквом текстуалном фајлу. Појмове о „Scareware“ и „Јоке“ програму сам написао пре око 5 година за мој тадашњи персонални блог који сам водио (па угасио) али нисам обрисао са рачунара…

Наочаре за компјутер
У овом тексту ће бити обрађени неки ИТ или ти како их људе воле звати „хакерски термини“ из реалног живота које су десили мени. Сами примери немају превише везе са техничким ИТ стварима, и ово је један од оних текстова који су „чист блог“ па ако очекујете овде да прочитате нешто едукативно, јебига.

SCAREWARE

Мој матори је по занимању зидар и цео живот је провео на скели са ванглом и мистријом у руци. Пробуди се у пет ујутру, оде на посао, дође увече балдисан. И тако дан за даном.

Један обичан дан, врућинчина ударила, беше 1993, пре двадесет и кусур година а као да је јуче, ја клиња пред пунолетством. Звони стари комунистички „Искра“ телефон. Јавља се кева. Нешто промумла, па „ХАЛО, ХАЛО, ХАЛО, ХАЛО!!!“ и почиње да се тресе, седе на неки табуре као да су јој отказале ноге. Поче да вришти. Плаче. Рида.

Управо су ми јавили, нека жена са посла звала, тата пао са скеле са преко 10 метара и морали су да му под хитно ампутирају обе ноге. Једва је преживео, у несвести је. Нема ноге. Ампутиране. Прекиде се веза

Паника, свеопшта паника, кева зове све живе, покушава да нађе телефон фирме где је овај радио. Не успева. Пије лекове за смирење. Зове моју старију сестру, прича јој, ова ван себе али прибрана је и сналази се некако, налази број фирме, зове, нико се не јавља, зове болнице, једну, другу, трећу, Ургентни центар. Није тамо. Добија фирму где је радио, ови немају појма о чему се ради, нико им ништа није рекао, провериће. Кева пије још лекова за смирење.

Стиже вест из фирме: „Не знам о коме ви причате, али њему није ништа, ако причамо о истом човеку“
– Ма како знате и умете доведите га на телефон!

…он дође на телефон, збуњен, фазон „Шта вам је, који вам је курац. Бре?!?“.

(нека појава која се назива живим бићем се само забављала преко телефона и хранила мишљу „шта ли је њима будалама сада у глави хахахахахахаххахах ала смо их зајебали“)

Scareware (скервер) јесте малициозни програм који има за циљ да вас заплаши лажном опасношћу која прети вашем компјутеру (обично је у питању лажни вирус, системске грешке и слично) уз понуду да купите софтвер који ће вас заштити од те опасности.

У овом случају платили смо са неколико година живота. Кеви се од тад сјебало здравље и добила проблеме са притиском. Мени све то као клинцу остаје урезано у памћењу до краја живота. Шта су дебили постигли не знам, али се надам ефекту сетве и жетве.

Scareware

ЈОКЕ програм

Година 2002-а, ја у војсци, касарна Топчидер у Београду, остало ми још месец дана пред завршетак војног рока, добио одуство.

Сви кукају али мени је војска била одлична ствар и тамо ми је било стварно одлично те да могу (да немам породицу, посао, обавезу…) бих поново ишао – контам као…бесплатан камп за физичку активност и јебање у здрав мозак. Између осталог тамо сам за 3 месеца скинуо 32 киле чистог сала а јео сам ко приплодна крава из Мрчајеваца – шта сам стигао и колико сам хтео – смршао јер су се десетари и остали набеђени курчићи и гованца иживљавала на мени да усред ноћи трчим под гас маском и слично, не знајући да сам бивши маратонац и да сам на та њихова издркавања гледао баш као на задатак. Био сам им антипатичан, као што сам и сада многима. Али није то сад прича овде.

Елем, одсуство, 2002-га – одох кући.

Тих су дана били актуелни свакакви квизови преко радија или телевизије. Људи измрцварени разним ратовима, Милошевићима, хиперинфлацијама и осталим лепотама деведетих су гледали како да дођу до неких немачких марака, било како…мада сад неки веле да су деведесете биле супер. Можда су они живели у неким другим деведесетим ја богами нисам.

Посебно су биле актуелни квизови за дебиле, типа: „У ком граду се прави Југо 45? Погодите и добијате веш машину„. Наравно, ту су се јављали намештени ликови са „У Нишу“, „У Краљеву“, „У Загребу“…маторци би испиздели „Па како су бре ови људи овако глупи јебо им Бог матер, па у Крагујевцу како где се прави, какав Загреб!!!“ и онда би сели за телефон и звали. Јавила би се телефонска секретарица уз „Ускоро ћете бити пуштени у програм, молимо вас сачекајте“ и маторци би сачекали – до краја емисије.

…али и маторце би на крају месеца сачекало изненађење у виду астрономског рачуна за телефон. Наравно, лаковерним људима нико није рекао да позивају премијум број, и да је минут на вези „милијарду хиљада милиона немачких марака“ и људи су на те телефоне звали разне „Љубише Трговчевиће“, „Видовите Клеопатре“, „Фонто“ и остале преваре.

…наравно, преваранти са друге стране нису никад одговарали за то варање сиротиње Србије.

Звони један дан телефон, ја се јављам, са друге стране старији мушки глас, пријатан и културан глас: „Добар дан, овде радио телевизија Пинк, ваш број је извучен у нашем квизу ‘5 питања за 5000 динара’. Одговорите тачно на ових 5 питања и ваших је 5000 динара. Учествујете?“

  • Ма да – рекох ја кроз шалу, знајући да је у питању превара – треба ли да вас назовем и сачекам?
  • Не, ми смо вас назвали јер сте извучени и не плаћате ништа и никоме…ми плаћамо вама! Укључујемо се директно у програм радио ПИНК-а, може?
  • А ајде – рекох надајући се некој спрдњи, спреман за контру!

Одједном шпица, профи увод са синтисајзера, та-на-на-та-на-на-нааааааа и аплауз. Јеботе, зајебах се, стварно неки квиз. А и нисам ја њих звао него они мене, и да хоће да ме преваре импулсе плаћају они а не ја.

  • Ви се зовете?
  • Дарко!
  • Дарко, прво питање је – ко пева песму „Рукују се рукују“
  • ЗАНА!
  • Брааааавоооо (аплауз у позадини, опет синтисајзери та-на-на….) честитамо, прва хиљада је ваша.

Друго, треће и четврто питање сам знао на један, пустише рекламу, чини ми се за Ципирипи па онда пето питање које сам омашио али ми је водитељ помогао па сам некако убо.

  • Честитамо Дарко, освојили сте 5000 динара (победнички звуци са синтисајзера, аплауз). Сачекаћете на вези да вам оператер узме личне податке а ми настављамо са квизом.

Јавља се женски глас: „Добар дан, Ивана на вези, реците ми ваше име и презиме и име једног родитеља“. Ја јој кажем, она ми рече да дођем у зграду телевизије Пинк (која је иначе била преко пута моје касарне) да преузмем награду, и да на шалтеру покажем личну карту или војну књижицу.

  • Није проблем да дођем за 4 дана, пошто сам тек изашао на одсуство?
  • Није наравно, награда је валидна месец дана!

Долазим ја после 4 дана, у маскирној униформи, улазим у зграду Пинка, кажем човеку на вратима да сам дошао да преузмем награду, „никакав проблем“ и прослеђује ме на некакав шалтер.

  • Изволите?
  • Ево моје личне карте, дошао сам да преузмем награду коју сам добио на радио Пинку у квизу
  • Аха, у реду сад ћу да позовем људе у радију!

Позва она: „Молим, како то мислите. Проверите са…..аааа…да….ОК“

Долази неки тип: „Реци дечко“, ја му причам…он…“а па да, нису ми рекли, искрено не знам ништа о томе, сад ћу да позовем човека“.

Долази водитељ Пинкових вести, чини ми се да је био Радомир Почуча али нисам сигуран, знам да је човек био тада познат водитељ вести, и опет: „Реци дечко“…ја му причам а он уз пријатан осмех у убер љубазно да љубазније бити не може…

  • Мислим да су те мало насанкали, такав квиз не постоји код нас!

….десетак секунди тишине, гледам ја њега збуњено, гледа он мене са микро осмехом, а мени у глави онај жбун што се окреће у пустињи….

  • Жао ми је. Хоћеш да попијеш нешто, кафу, сок, нешто?

…ма какав курац сок, у земљу бих пропао и затрпао бих рупу армираним бетоном…глава ми се претворила у магарца у том тренутку…или оно „Sucker“ из цртаних филмова. Да сам могао у земљу бих пропао

Нисам му се ни захвалио, само сам се ко покуњени кунић окренуо и на врата. Кад сам изашао, почео сам да се смејем. Напад смеха. Људима свака част, дооообро су ме урадили. Не знам коју они ту рачуници имају али су ме дефинитивно зајебали и нек су живи сто година. А сад одох у касарну да се бијем кундаком од АК47 у главу док не умрем

Јоке (џоук) програм – програм који не прави никакву конкретну штету рачунару и није деструктиван али има има за циљ да омета ваш нормалан рад на рачунару обично на неки хумористички начин. Сем времена и малчице нерава не губите ништа друго.