Ovo je jedan od nikad objavljenih tekstova koje sam našao među mojim bekapima u nekakvom tekstualnom fajlu. Pojmove o „Scareware“ i „Joke“ programu sam napisao pre oko 5 godina za moj tadašnji personalni blog koji sam vodio (pa ugasio) ali nisam obrisao sa računara…

U ovom tekstu će biti obrađeni neki IT ili ti kako ih ljude vole zvati „hakerski termini“ iz realnog života koje su desili meni. Sami primeri nemaju previše veze sa tehničkim IT stvarima, i ovo je jedan od onih tekstova koji su „čist blog“ pa ako očekujete ovde da pročitate nešto edukativno, jebiga.

SCAREWARE

Moj matori je po zanimanju zidar i ceo život je proveo na skeli sa vanglom i mistrijom u ruci. Probudi se u pet ujutru, ode na posao, dođe uveče baldisan. I tako dan za danom.

Jedan običan dan, vrućinčina udarila, beše 1993, pre dvadeset i kusur godina a kao da je juče, ja klinja pred punoletstvom. Zvoni stari komunistički „Iskra“ telefon. Javlja se keva. Nešto promumla, pa „HALO, HALO, HALO, HALO!!!“ i počinje da se trese, sede na neki tabure kao da su joj otkazale noge. Poče da vrišti. Plače. Rida.

Upravo su mi javili, neka žena sa posla zvala, tata pao sa skele sa preko 10 metara i morali su da mu pod hitno amputiraju obe noge. Jedva je preživeo, u nesvesti je. Nema noge. Amputirane. Prekide se veza

Panika, sveopšta panika, keva zove sve žive, pokušava da nađe telefon firme gde je ovaj radio. Ne uspeva. Pije lekove za smirenje. Zove moju stariju sestru, priča joj, ova van sebe ali pribrana je i snalazi se nekako, nalazi broj firme, zove, niko se ne javlja, zove bolnice, jednu, drugu, treću, Urgentni centar. Nije tamo. Dobija firmu gde je radio, ovi nemaju pojma o čemu se radi, niko im ništa nije rekao, proveriće. Keva pije još lekova za smirenje.

Stiže vest iz firme: „Ne znam o kome vi pričate, ali njemu nije ništa, ako pričamo o istom čoveku“
– Ma kako znate i umete dovedite ga na telefon!

…on dođe na telefon, zbunjen, fazon „Šta vam je, koji vam je kurac. Bre?!?“.

(neka pojava koja se naziva živim bićem se samo zabavljala preko telefona i hranila mišlju „šta li je njima budalama sada u glavi hahahahahahahhahah ala smo ih zajebali“)

Scareware (skerver) jeste maliciozni program koji ima za cilj da vas zaplaši lažnom opasnošću koja preti vašem kompjuteru (obično je u pitanju lažni virus, sistemske greške i slično) uz ponudu da kupite softver koji će vas zaštiti od te opasnosti.

U ovom slučaju platili smo sa nekoliko godina života. Kevi se od tad sjebalo zdravlje i dobila probleme sa pritiskom. Meni sve to kao klincu ostaje urezano u pamćenju do kraja života. Šta su debili postigli ne znam, ali se nadam efektu setve i žetve.

Scareware

JOKE program

Godina 2002-a, ja u vojsci, kasarna Topčider u Beogradu, ostalo mi još mesec dana pred završetak vojnog roka, dobio odustvo.

Svi kukaju ali meni je vojska bila odlična stvar i tamo mi je bilo stvarno odlično te da mogu (da nemam porodicu, posao, obavezu…) bih ponovo išao – kontam kao…besplatan kamp za fizičku aktivnost i jebanje u zdrav mozak. Između ostalog tamo sam za 3 meseca skinuo 32 kile čistog sala a jeo sam ko priplodna krava iz Mrčajevaca – šta sam stigao i koliko sam hteo – smršao jer su se desetari i ostali nabeđeni kurčići i govanca iživljavala na meni da usred noći trčim pod gas maskom i slično, ne znajući da sam bivši maratonac i da sam na ta njihova izdrkavanja gledao baš kao na zadatak. Bio sam im antipatičan, kao što sam i sada mnogima. Ali nije to sad priča ovde.

Elem, odsustvo, 2002-ga – odoh kući.

Tih su dana bili aktuelni svakakvi kvizovi preko radija ili televizije. Ljudi izmrcvareni raznim ratovima, Miloševićima, hiperinflacijama i ostalim lepotama devedetih su gledali kako da dođu do nekih nemačkih maraka, bilo kako…mada sad neki vele da su devedesete bile super. Možda su oni živeli u nekim drugim devedesetim ja bogami nisam.

Posebno su bile aktuelni kvizovi za debile, tipa: „U kom gradu se pravi Jugo 45? Pogodite i dobijate veš mašinu„. Naravno, tu su se javljali namešteni likovi sa „U Nišu“, „U Kraljevu“, „U Zagrebu“…matorci bi ispizdeli „Pa kako su bre ovi ljudi ovako glupi jebo im Bog mater, pa u Kragujevcu kako gde se pravi, kakav Zagreb!!!“ i onda bi seli za telefon i zvali. Javila bi se telefonska sekretarica uz „Uskoro ćete biti pušteni u program, molimo vas sačekajte“ i matorci bi sačekali – do kraja emisije.

…ali i matorce bi na kraju meseca sačekalo iznenađenje u vidu astronomskog računa za telefon. Naravno, lakovernim ljudima niko nije rekao da pozivaju premijum broj, i da je minut na vezi „milijardu hiljada miliona nemačkih maraka“ i ljudi su na te telefone zvali razne „Ljubiše Trgovčeviće“, „Vidovite Kleopatre“, „Fonto“ i ostale prevare.

…naravno, prevaranti sa druge strane nisu nikad odgovarali za to varanje sirotinje Srbije.

Zvoni jedan dan telefon, ja se javljam, sa druge strane stariji muški glas, prijatan i kulturan glas: „Dobar dan, ovde radio televizija Pink, vaš broj je izvučen u našem kvizu ‘5 pitanja za 5000 dinara’. Odgovorite tačno na ovih 5 pitanja i vaših je 5000 dinara. Učestvujete?“

  • Ma da – rekoh ja kroz šalu, znajući da je u pitanju prevara – treba li da vas nazovem i sačekam?
  • Ne, mi smo vas nazvali jer ste izvučeni i ne plaćate ništa i nikome…mi plaćamo vama! Uključujemo se direktno u program radio PINK-a, može?
  • A ajde – rekoh nadajući se nekoj sprdnji, spreman za kontru!

Odjednom špica, profi uvod sa sintisajzera, ta-na-na-ta-na-na-naaaaaaa i aplauz. Jebote, zajebah se, stvarno neki kviz. A i nisam ja njih zvao nego oni mene, i da hoće da me prevare impulse plaćaju oni a ne ja.

  • Vi se zovete?
  • Darko!
  • Darko, prvo pitanje je – ko peva pesmu „Rukuju se rukuju“
  • ZANA!
  • Braaaaavoooo (aplauz u pozadini, opet sintisajzeri ta-na-na….) čestitamo, prva hiljada je vaša.

Drugo, treće i četvrto pitanje sam znao na jedan, pustiše reklamu, čini mi se za Cipiripi pa onda peto pitanje koje sam omašio ali mi je voditelj pomogao pa sam nekako ubo.

  • Čestitamo Darko, osvojili ste 5000 dinara (pobednički zvuci sa sintisajzera, aplauz). Sačekaćete na vezi da vam operater uzme lične podatke a mi nastavljamo sa kvizom.

Javlja se ženski glas: „Dobar dan, Ivana na vezi, recite mi vaše ime i prezime i ime jednog roditelja“. Ja joj kažem, ona mi reče da dođem u zgradu televizije Pink (koja je inače bila preko puta moje kasarne) da preuzmem nagradu, i da na šalteru pokažem ličnu kartu ili vojnu knjižicu.

  • Nije problem da dođem za 4 dana, pošto sam tek izašao na odsustvo?
  • Nije naravno, nagrada je validna mesec dana!

Dolazim ja posle 4 dana, u maskirnoj uniformi, ulazim u zgradu Pinka, kažem čoveku na vratima da sam došao da preuzmem nagradu, „nikakav problem“ i prosleđuje me na nekakav šalter.

  • Izvolite?
  • Evo moje lične karte, došao sam da preuzmem nagradu koju sam dobio na radio Pinku u kvizu
  • Aha, u redu sad ću da pozovem ljude u radiju!

Pozva ona: „Molim, kako to mislite. Proverite sa…..aaaa…da….OK“

Dolazi neki tip: „Reci dečko“, ja mu pričam…on…“a pa da, nisu mi rekli, iskreno ne znam ništa o tome, sad ću da pozovem čoveka“.

Dolazi voditelj Pinkovih vesti, čini mi se da je bio Radomir Počuča ali nisam siguran, znam da je čovek bio tada poznat voditelj vesti, i opet: „Reci dečko“…ja mu pričam a on uz prijatan osmeh u uber ljubazno da ljubaznije biti ne može…

  • Mislim da su te malo nasankali, takav kviz ne postoji kod nas!

….desetak sekundi tišine, gledam ja njega zbunjeno, gleda on mene sa mikro osmehom, a meni u glavi onaj žbun što se okreće u pustinji….

  • Žao mi je. Hoćeš da popiješ nešto, kafu, sok, nešto?

…ma kakav kurac sok, u zemlju bih propao i zatrpao bih rupu armiranim betonom…glava mi se pretvorila u magarca u tom trenutku…ili ono „Sucker“ iz crtanih filmova. Da sam mogao u zemlju bih propao

Nisam mu se ni zahvalio, samo sam se ko pokunjeni kunić okrenuo i na vrata. Kad sam izašao, počeo sam da se smejem. Napad smeha. Ljudima svaka čast, doooobro su me uradili. Ne znam koju oni tu računici imaju ali su me definitivno zajebali i nek su živi sto godina. A sad odoh u kasarnu da se bijem kundakom od AK47 u glavu dok ne umrem

Joke (džouk) program – program koji ne pravi nikakvu konkretnu štetu računaru i nije destruktivan ali ima ima za cilj da ometa vaš normalan rad na računaru obično na neki humoristički način. Sem vremena i malčice nerava ne gubite ništa drugo.