Супер се ствар десила – сто година покушавам да се откачим са те згубиданске мреже, те мојне због Компјутераш странице – постоји већ много година греота, те мојне због људи са којима имаш контаката само преко Фејзбуга, те мојне због екипе из основне или средње коју не можеш више видети јер су по разним Немачкама и ‘мерикама, те мојне због овога, те мојне због онога…и никако да забаталим то.

И онда једног дана, из само њему знаних разлога, Фејзбуг алгоритам је убио природни досег објава (што би ти разни рекли organic reach), те је од 11.500 људи који су пратили страницу Компјутераш на Фејзбугу – објаве видело максимум 30 људи, уместо дотадашњих минимум 2500 људи, а некад и више од броја људи које прате страницу. Објавим једном, објавим други пут – пише испод „објаву је видело 4 особе“. А ето, капитализам, па је Фејзбуг нашао начин како да тај њихов алгоритам буде препечован…уредно су ми излазиле нотификације да „бустујем“ објаве како би их видело више људи – односно или да платим или да нико не види. Што би Дракче из оне серије рекао, Фејзбуче – од мене можеш да добијеш само курац….а за остало ћемо да се договоримо.

И ништа, објавим опроштајну објаву на страници, направим лажни налог са привременом мејл адресом, предам управљање странице том лажном налогу којем ставим неку лако заборављиву лозинку и одјавим себе са странице тако да више нисам њен власник. После месец дана видим, ту објаву лајковало 5-6 људи….дакле убијање тог „органик рича“ је и даље било на снази. Додуше после је страница „Луди Системаш“ нешто везано за то убијање видљивости и поменула Компјутераш те је дошло још лајкова.

Дакле, после 6 година постојања званично воздра Компјутераш Фејсбуг страници. Енде.

Но, имам ја још једну страницу тамо, звала се „Дража решио да смрша“, она тад није имала проблема са видљивошћу и све је на њој радило како треба, ја ту објављивао прогрес у муци коју мучим имена сланина на буљи и инсулинска резистенција у јетри, ништа политика па чак ништа ни псовке…али једном приликом објавим фотку из свлачионице теретане у којој вежбам где на себи имам тренерку, горе го али раширио пешкир тако да се буквално видела само гола рамена и горњи део груди….и мени Фејзбуг обрише ту објаву због….експлицитног садржаја??? Вели, ерот’ка! Да су се бар виделе дебељанске сисе па да овај сконта као голотиња…али нису. Испиздим, други жути картон, истог трена угасим и ту страницу и мрш у пичку материну. Нека остане само приватни профил…

…но мислим се…приватни Фејзбуг профил, скоро сви пријатељи тамо сакривени са зида јер огромна већина њих обично објављује само неке будалаштине, цитате из књига, мудролије, мудросерисање, самоохрабрујуће бљузге, милијарде слика деце, Буковски цитати, мачићи, кучићи, оно на шта жене налете да нету да хоће да купе па не знају како да сачувају па сачувају тако што шерују себи на Фејзбуг, па религијска чуда, па лајкуј слике болесне деце, па само усташа неће ово поделити на зиду, па једно срање, па друга срања… колико је тај садржај који су објављивали моји пријатељи срање могу дочарати тако што су мени биле занимљиве објаве другара из школе који је отишао у САД и стално објављивао фотографије са неких геј журки и окупљања на које је ишао са све гејевима. Ето, геј журке и геј окупљања су мени биле тамо најзанимљивије објаве – а чак и нисам геј. Било је можда још неколико нормалних профила са нормалним објавама и фоткама, остало – плач мајке Божје.

Оно што је ваљало на Фејзбугу су странице и групе, имало их је баш доста квалитетних и занимљивих, како из струке (Линукси, системашења, виртуализације, хостинзи, Воредпресови и остала чуда), тако и оних хумористичких са баш добрим хумором.

Могу то све да пратим и без Фејзбуга, све те странице сам скркао у један фолдер у букмарцима те кад пожелим да видим шта има ново, један клик их отвара све…тако да ми је Фејзбуг профил практично непотребан….што се на крају заврши тако што ја доватим и „дисејблујем“ профил и воздра. Истина, ово сам радио и раније и увек се враћао назад на Фејзбуг због ових „мојне-ова“ из првог пасуса, али сад стварно немам чему да се вратим што ће рећи „да сам излечен“. Нисам обрисао профил јер ми овако остају контакти у Месинџеру па ако хоћу да се чујем са неким „из Немачких и Мерика“ који немају мој број на Вејберима и Вацаповима…овако ћу, један на један, чак је и интимније него онако да му кењам испод објава по коментарима.

Супер је што ми је Фејзбуг убио Компјутераш страницу па после индиректно и другу страницу коју сам имао, реално, онако по старом се не бих никада скинуо са те мреже, тако да – хвала му на томе, исто индиректно. Сад примећујем код себе и неки вишак слободног времена, почео сам више да гледам филмове па чак имам времена и за понеки курс на нету. Ако у просеку потрошимо 30 минута на Фејзбугу (а будимо реални трошимо више) – то је богами 15 сати месечно, мало ли је?

Уједно и наука другима – ако имате нешто и ослањате се искључиво на Фејзбуг, Јутјуб и друге сервисе који нису у вашем власништву, увек имајте на уму да један баг у неком тамо алгоритму (зато га и зовем ФејзБУГ) може да вам убије бизнис на мртво, не само баг, него и да вам неко хакне профил и слично. Ја конкретно једино чега сам власник на овом интернету је овај сајт на којем сте сад, он се бекапује на дневном нивоу на две локације те све и да га неко обрише са сервера подићи ћу га на другом у пар команди, све остало гледам као на „изнајмљивање ресурса трампом приватни подаци који се могу употребити за пласирање реклама за употребу тих ресурса“.

И да, с обзиром на све већу и већу похлепу интернет корпорација, да ли је можда будућност комуникације на интернету у прошлости огледаној у маторцима имена „форуми и IRC“, тј својеврсни повратак у будућност. Видећемо, време ће показати. Оно што видим код клинаца је да им је комуникација много више у смеру 1-на-1, тј четови, Вајбери,  Снепчетови, обичне СМС поруке и слично – све мање или никако Фејзбук а све више Инстаграм – који јесте у власништву Фејзбуга али за сад солидан производ са, по мени, могућом идентичном будућношћу као и Фејзбуг или Нокија – тј „и њега ће да усеру“. Клинци обично добро предвиђају будућност, видећемо шта ће бити….ако мене питате, форуми су били мама и волео бих да се то време врати (дада, баш сам маторац).