Кад лудило са корона вирусом прође – можда се нешто промени на боље?

Проглашена је пандемија корона вируса стручног назива covid-19 и док се неке државе боре и рукама и ногама против те напасти која односи хиљаде живота а неке се спрдамо како је у питању најсмешнији вирус у историји који постоји само на Фејсбуку….но манимо се будала, пробаћу визуализовати оно што бих ја желео да се промени кад све ово прође и лекције буду научене.

Budi Human
Кад све ово буде било иза нас, надам се да ће се на овом нашем напаћеном простору нешто променити и да ће неке школе бити научене, а ово је оно што бих ја хтео да се промени, мимо оних стандардних везаних за хигијену и здравље…

Форсирање рада од куће где год и кад год је то могуће

Из неког мени непознатог разлога многе ИТ фирме су гледале на рад од куће као на курчење и ‘ватање кривине, док су неке дозвољавале да се неколико дана недељно или месечно ради од куће. После свега овога што се тренутно дешава – рад од куће, тамо где је могуће – а знам да је могуће у ИТ бранши на великој већини позиција, требало би да постане стандард а не курчење. Састанци да се одржавају преко Zoom/Slacka/Skype/WebEx и сличних софтвера, фокус на VPN конекцији и цепај…да не давим даље са техничкалијама, отприлике сви ИТ-јевци их знају.

Наравно, ово ће све мало ударити иницијално по џепу онога ко би да ради од куће због набавке додатног монитора, добрих слушки са микрофоном, удобном столицом и добрим столом за којим ће се седети 8 сати дневно, релевантним осветљењем, осмишљавања простора у стану/кући за мини канцеларију и ко зна чега још, али шта да се ради.

Наравно, фирме могу и да уведу неке методе праћења рада запослених од куће, ако се запослени наравно сложи са тим и под условом да је праћење тачно одређених ствари и у тачно одређеном периоду….а не да га снифају кад увече гледа порниће са љубавницом за коју жена не зна.

Шалтери думру! Печати думру!

Фокус на онлајн пословању, поготово кад су банке у питању…све што може да се обавља преко нета, онлајн бенкинг да буде интиутиван (поздрав за UX екипу Комерцијалне банке који имају такав и-бенкинг од којег се добија катаракта) и лак за коришћење – да могу и старији људи да га користе без проблема а и да се користе онлајн плаћања где год је то могуће. Печат да замени електронски потпис преко нета….зашто нека фирма мора да ми удари „хардверски“ печат – нека потпише документ уникатним електронским потписом и то је то.

Све што мора да се „дођите да се потпишете на ових пар милиона папира“ укине, то је тако – 19. век. Манме потписа и печата јеботе, осмислите некакав начин да се то све ради путем нета, ценим опет простора за сертификате или парове јавних и приватних кључева, па можда чак и употребе веб камере.

Продавнице да се опамете мало

Фокус на онлајн шоповима и њиховом развијању уз могућност коришћења платних картица. Код нас је то и даље доста срамежљиво и на неком ниском нивоу одражено, можда пар продавница има ту могућност. И исто као и кад је у питању део са и-бенкигом, кориснички интерфејс мора да буде што је могуће једноставнији и лакши за око, такав да може свако да га користи – како онај хакер дигитронац, тако и онај што једва завршио средњу школу али има картицу (опет поздрав UX људима).

Јебем ти новчанице

Да ли ја једини видим папирни новац као идеално легло заразе и прљавштине? То срање треба заменити што пре – било апликацијом као код браће Кинеза, било плаћањем путем NFC-a са телефона или осмишљавањем неке методе са QR кодовима и камере на телефону, или брате платним картицама и завршити причзу, какав црни папирни динар који је прешао милион руку, био у петсто џепова, певаљки међ знојавим сисама, наркос повлачио лајну новчаницом, неко из хира пишао по парама. Овако безконтактна прича и сви чисти.

Смањење физичког контакта међу непознатима

Још као клинац сам размишљао зашто двоје људи који се први пут у животу виде – морају да се додирују рукама у ритуалу имена „руковање“…ко мени гарантује да друга страна није чачкала јаја, гузицу или извукла слине са темена кроз нос пре него што је мени пружила руку…и супротно? Дакле сад са ове стране кад погледаш, видиш некога први пут, ухватиш његову знојаву руку и онда неколико пута морате рукама горе-доле. Мислим се, да сам ванземаљац и да сам сад дошао на Земљу, мислио бих да су ови земљани прсли.

Мени је рецимо тотални погодак начин на који се Јапанци поздрављају – наклон и то је то. Драг ми је а много и топлији и чистији поздрав грљењем, под условом да је површина за грљење покривена бар на око чистом одећом – дакле без директног контакта кожа-на-кожу. Претпостављам да ће у ери након короне неки тренд бити „Добар дан“ уз климање главом – онако како је и требало бити од старта….а после кад се и ако се будемо интимизирали и боље упознали – тад можемо да се договоримо штаош.

Штампачи – одјебаус!

Ем се потроши богаоца папира, ем богаоца токсичних тонера, ем то што се одштампа ретко ко користи дуже од пар минута….обично се одштампа, пређе преко пар руку – обично због некаквог глупавог потписа па тутне у неки регистар и ту остане до гашења фирме. Ево, скоро сам отишао у Комерцијалну банку да подигнем картицу – и потписао сам једно 20 разоразних папира за све и свашта – и то су ми само извукли оне листове које сам требао да потпишем, остатак је остао на гомили….чему? Шта ће бити са тим папирима?

Лупити банану штампачима и фокус оставити на ПДФ-овим или неким другим видом електронске документације – уз наравно неки вид електронског потписа. Ако је нешто екстремно поверљиво – банка би рецимо могла да зашифрује документ мојим јавним кључем, ја да га добијем на мејл и откључам мојим приватним кључем, потпишем електронски па зашифрујем банкиним јавним кључем и вратим им назад мејлом – наравно….уз неки софтвер који би ово свео на пар кликова и без непотребних дрвљења о јавним кључевима и збуњивању корисника. Ту би негде требало да је будућност мајкуму а не у бесомучном штампању свега и свачега.

Таблет – а не књиге за школу

Кад водим клинку у школу – душа ме боли, торба и тежа и већа од ње…зашто, па који је ово век мајку му јебем? Зар све те књиге које имају не могу да стану у један јефтини таблет са капацитетом од пар гига простора? Плус би се саме књиге куповале много лакше (онлајн наравно) и биле би доста јефтиније јер нема штампарија и трошкова израде – додуше пошто држава не да за џабе ништа морао би се осмислити неки метод за заштиту од пиратерије, но нека мудрији размишљају о томе. Свеске, у реду, морају деца да науче да пишу а није баш најзгодније то радити на графичкој табли, свеске нека остану – али књиге, па таблет (Киндл и слично), наравно гумиране ивице, заштитно стакло, сваки са уникатним серијским бројем како би се лако нашао власник ако дете изгуби исти или га неко стави на КупујемПродајем.

…и наравно, свака клупа да има по два пуњача, како деца не би хватала кривину уз „цркла батерија“. Контам да би им овако нешто било и иницијално занимљивије а смањиле би се и посете књижарама, фотокопирницама и физиотерапеутима касније.

Онлајн и офлајн безбедност од које шницле отпадају

Да би све шљакало како треба у тој е-варијанти, сваки уређај мора бити дебело заштићен, почевши од шифрованог сториџа, јаке а лако памтљиве лозинке, антивирус заштите, последњих безбедоносних закрпа свега, мрежне безбедности, ДМЗ-а, забране коришћења plug-and-play уређаја, дооооста и доооста едукације о безбедносним ризицима, сендбоксинг свега критичног, двостепена (кориснико име и лозинка + једнократни код) где год да је могуће или чак и тростепена заштита (двостепена заштита + биометријска идентификација) тамо где је башбаш битно попут и-бенкинга, лимитирање приступа, ACL-oви и чега год још не и што нама штреберима може пасти на памет и што је најбитније од свега – јак бекап критичних ствари на бар три локације од којих је једна офлајн, трака или тако нешто….увек имати на уму најгори могући сценарио и бити спреман за њега (ето посла за, код нас мало запостављену грану ИТ-ја….инцидент менаџмент).

И генерално – све што падне на памет да се може онлајн – да се ради онлајн

Наравно неке ствари не могу, пиво са друштвом, стони тенис, сексање, љубав, шетња, физичке активности…али доста ствари може. Ево рецимо, зашто не може нека ИТ конференција да се одржи онлајн уз видео стриминг за који се наплате карте регуларно као и раније, уместо да мора да се купи карта до ту-и-ту, путује, одседне, одслуша, одседне, путује, кућа – уз могаоца размене флуида и ваздуха са разноразним непознатим људима. Чак бих и ја присуствовао таквим конференцијама и радионицама – јер као неко ко је доста интровертан, не волим нешто баш са мени непознатим људима да глумим лудило.

…и наравно да људски контакт нема нити ће икад имати алтернативу, човек је друштвено биће ма колико мислио да није – али би требало да постоје неке мере, поготово у овим лудим временима зараза, глобалног отопљавања и чувања плаже у зимском периоду.