Kad ludilo sa korona virusom prođe – možda se nešto promeni na bolje?

Proglašena je pandemija korona virusa stručnog naziva covid-19 i dok se neke države bore i rukama i nogama protiv te napasti koja odnosi hiljade života a neke se sprdamo kako je u pitanju najsmešniji virus u istoriji koji postoji samo na Fejsbuku….no manimo se budala, probaću vizualizovati ono što bih ja želeo da se promeni kad sve ovo prođe i lekcije budu naučene.

Kad sve ovo bude bilo iza nas, nadam se da će se na ovom našem napaćenom prostoru nešto promeniti i da će neke škole biti naučene, a ovo je ono što bih ja hteo da se promeni, mimo onih standardnih vezanih za higijenu i zdravlje…

Forsiranje rada od kuće gde god i kad god je to moguće

Iz nekog meni nepoznatog razloga mnoge IT firme su gledale na rad od kuće kao na kurčenje i ‘vatanje krivine, dok su neke dozvoljavale da se nekoliko dana nedeljno ili mesečno radi od kuće. Posle svega ovoga što se trenutno dešava – rad od kuće, tamo gde je moguće – a znam da je moguće u IT branši na velikoj većini pozicija, trebalo bi da postane standard a ne kurčenje. Sastanci da se održavaju preko Zoom/Slacka/Skype/WebEx i sličnih softvera, fokus na VPN konekciji i cepaj…da ne davim dalje sa tehničkalijama, otprilike svi IT-jevci ih znaju.

Naravno, ovo će sve malo udariti inicijalno po džepu onoga ko bi da radi od kuće zbog nabavke dodatnog monitora, dobrih sluški sa mikrofonom, udobnom stolicom i dobrim stolom za kojim će se sedeti 8 sati dnevno, relevantnim osvetljenjem, osmišljavanja prostora u stanu/kući za mini kancelariju i ko zna čega još, ali šta da se radi.

Naravno, firme mogu i da uvedu neke metode praćenja rada zaposlenih od kuće, ako se zaposleni naravno složi sa tim i pod uslovom da je praćenje tačno određenih stvari i u tačno određenom periodu….a ne da ga snifaju kad uveče gleda porniće sa ljubavnicom za koju žena ne zna.

Šalteri dumru! Pečati dumru!

Fokus na onlajn poslovanju, pogotovo kad su banke u pitanju…sve što može da se obavlja preko neta, onlajn benking da bude intiutivan (pozdrav za UX ekipu Komercijalne banke koji imaju takav i-benking od kojeg se dobija katarakta) i lak za korišćenje – da mogu i stariji ljudi da ga koriste bez problema a i da se koriste onlajn plaćanja gde god je to moguće. Pečat da zameni elektronski potpis preko neta….zašto neka firma mora da mi udari „hardverski“ pečat – neka potpiše dokument unikatnim elektronskim potpisom i to je to.

Sve što mora da se „dođite da se potpišete na ovih par miliona papira“ ukine, to je tako – 19. vek. Manme potpisa i pečata jebote, osmislite nekakav način da se to sve radi putem neta, cenim opet prostora za sertifikate ili parove javnih i privatnih ključeva, pa možda čak i upotrebe veb kamere.

Prodavnice da se opamete malo

Fokus na onlajn šopovima i njihovom razvijanju uz mogućnost korišćenja platnih kartica. Kod nas je to i dalje dosta sramežljivo i na nekom niskom nivou odraženo, možda par prodavnica ima tu mogućnost. I isto kao i kad je u pitanju deo sa i-benkigom, korisnički interfejs mora da bude što je moguće jednostavniji i lakši za oko, takav da može svako da ga koristi – kako onaj haker digitronac, tako i onaj što jedva završio srednju školu ali ima karticu (opet pozdrav UX ljudima).

Jebem ti novčanice

Da li ja jedini vidim papirni novac kao idealno leglo zaraze i prljavštine? To sranje treba zameniti što pre – bilo aplikacijom kao kod braće Kineza, bilo plaćanjem putem NFC-a sa telefona ili osmišljavanjem neke metode sa QR kodovima i kamere na telefonu, ili brate platnim karticama i završiti pričzu, kakav crni papirni dinar koji je prešao milion ruku, bio u petsto džepova, pevaljki međ znojavim sisama, narkos povlačio lajnu novčanicom, neko iz hira pišao po parama. Ovako bezkontaktna priča i svi čisti.

Smanjenje fizičkog kontakta među nepoznatima

Još kao klinac sam razmišljao zašto dvoje ljudi koji se prvi put u životu vide – moraju da se dodiruju rukama u ritualu imena „rukovanje“…ko meni garantuje da druga strana nije čačkala jaja, guzicu ili izvukla sline sa temena kroz nos pre nego što je meni pružila ruku…i suprotno? Dakle sad sa ove strane kad pogledaš, vidiš nekoga prvi put, uhvatiš njegovu znojavu ruku i onda nekoliko puta morate rukama gore-dole. Mislim se, da sam vanzemaljac i da sam sad došao na Zemlju, mislio bih da su ovi zemljani prsli.

Meni je recimo totalni pogodak način na koji se Japanci pozdravljaju – naklon i to je to. Drag mi je a mnogo i topliji i čistiji pozdrav grljenjem, pod uslovom da je površina za grljenje pokrivena bar na oko čistom odećom – dakle bez direktnog kontakta koža-na-kožu. Pretpostavljam da će u eri nakon korone neki trend biti „Dobar dan“ uz klimanje glavom – onako kako je i trebalo biti od starta….a posle kad se i ako se budemo intimizirali i bolje upoznali – tad možemo da se dogovorimo štaoš.

Štampači – odjebaus!

Em se potroši bogaoca papira, em bogaoca toksičnih tonera, em to što se odštampa retko ko koristi duže od par minuta….obično se odštampa, pređe preko par ruku – obično zbog nekakvog glupavog potpisa pa tutne u neki registar i tu ostane do gašenja firme. Evo, skoro sam otišao u Komercijalnu banku da podignem karticu – i potpisao sam jedno 20 razoraznih papira za sve i svašta – i to su mi samo izvukli one listove koje sam trebao da potpišem, ostatak je ostao na gomili….čemu? Šta će biti sa tim papirima?

Lupiti bananu štampačima i fokus ostaviti na PDF-ovim ili nekim drugim vidom elektronske dokumentacije – uz naravno neki vid elektronskog potpisa. Ako je nešto ekstremno poverljivo – banka bi recimo mogla da zašifruje dokument mojim javnim ključem, ja da ga dobijem na mejl i otključam mojim privatnim ključem, potpišem elektronski pa zašifrujem bankinim javnim ključem i vratim im nazad mejlom – naravno….uz neki softver koji bi ovo sveo na par klikova i bez nepotrebnih drvljenja o javnim ključevima i zbunjivanju korisnika. Tu bi negde trebalo da je budućnost majkumu a ne u besomučnom štampanju svega i svačega.

Tablet – a ne knjige za školu

Kad vodim klinku u školu – duša me boli, torba i teža i veća od nje…zašto, pa koji je ovo vek majku mu jebem? Zar sve te knjige koje imaju ne mogu da stanu u jedan jeftini tablet sa kapacitetom od par giga prostora? Plus bi se same knjige kupovale mnogo lakše (onlajn naravno) i bile bi dosta jeftinije jer nema štamparija i troškova izrade – doduše pošto država ne da za džabe ništa morao bi se osmisliti neki metod za zaštitu od piraterije, no neka mudriji razmišljaju o tome. Sveske, u redu, moraju deca da nauče da pišu a nije baš najzgodnije to raditi na grafičkoj tabli, sveske neka ostanu – ali knjige, pa tablet (Kindl i slično), naravno gumirane ivice, zaštitno staklo, svaki sa unikatnim serijskim brojem kako bi se lako našao vlasnik ako dete izgubi isti ili ga neko stavi na KupujemProdajem.

…i naravno, svaka klupa da ima po dva punjača, kako deca ne bi hvatala krivinu uz „crkla baterija“. Kontam da bi im ovako nešto bilo i inicijalno zanimljivije a smanjile bi se i posete knjižarama, fotokopirnicama i fizioterapeutima kasnije.

Onlajn i oflajn bezbednost od koje šnicle otpadaju

Da bi sve šljakalo kako treba u toj e-varijanti, svaki uređaj mora biti debelo zaštićen, počevši od šifrovanog storidža, jake a lako pamtljive lozinke, antivirus zaštite, poslednjih bezbedonosnih zakrpa svega, mrežne bezbednosti, DMZ-a, zabrane korišćenja plug-and-play uređaja, doooosta i dooosta edukacije o bezbednosnim rizicima, sendboksing svega kritičnog, dvostepena (korisniko ime i lozinka + jednokratni kod) gde god da je moguće ili čak i trostepena zaštita (dvostepena zaštita + biometrijska identifikacija) tamo gde je bašbaš bitno poput i-benkinga, limitiranje pristupa, ACL-ovi i čega god još ne i što nama štreberima može pasti na pamet i što je najbitnije od svega – jak bekap kritičnih stvari na bar tri lokacije od kojih je jedna oflajn, traka ili tako nešto….uvek imati na umu najgori mogući scenario i biti spreman za njega (eto posla za, kod nas malo zapostavljenu granu IT-ja….incident menadžment).

I generalno – sve što padne na pamet da se može onlajn – da se radi onlajn

Naravno neke stvari ne mogu, pivo sa društvom, stoni tenis, seksanje, ljubav, šetnja, fizičke aktivnosti…ali dosta stvari može. Evo recimo, zašto ne može neka IT konferencija da se održi onlajn uz video striming za koji se naplate karte regularno kao i ranije, umesto da mora da se kupi karta do tu-i-tu, putuje, odsedne, odsluša, odsedne, putuje, kuća – uz mogaoca razmene fluida i vazduha sa raznoraznim nepoznatim ljudima. Čak bih i ja prisustvovao takvim konferencijama i radionicama – jer kao neko ko je dosta introvertan, ne volim nešto baš sa meni nepoznatim ljudima da glumim ludilo.

…i naravno da ljudski kontakt nema niti će ikad imati alternativu, čovek je društveno biće ma koliko mislio da nije – ali bi trebalo da postoje neke mere, pogotovo u ovim ludim vremenima zaraza, globalnog otopljavanja i čuvanja plaže u zimskom periodu.