Постоји ли Бог?

Кренули да се ослобађамо старе паприрологије коју имамо у кући, налетех на један папир па проради флешбек у мени, давно заборављени.

Година 1995, Србија под санкцијама свих врста, унутар Србије тотално расуло и криминал, завршена хрватска војна акција Олуја…сви Срби протерани. Прихватамо у стану од 60 квадрата родбину из Книна и Кистања избеглу од ножа, пушке и кундака, њих колико се сећам из тог периода 15-так, смрдљиви, прљави, уморни, брадати, полуживи – баш како замислити људе који су управо оставили све своје тамо негде, све оно што им било битно запаковали у пар кеса, сели у трактор и правац – негде, нигде, не зна се где у нади да ће макар живи стићи тамо негде гдегод.

Budi Human
У Србији се дешава оно што гледамо у филмовима – тотални колапс друштва. Лудачка инфлација, нема се пара, криминал, нема плата, нема пензија, једе се оно из хуманитарне помоћи, чека се лебац или бар брашно и шећер испред продавница у огромним редовима по неколико сати, уместо плата наши стари добијају полутке, бонове за храну, конзерве, брашно, шећер….јер тадашњи динари не вреде ничему.

Локални парадокс у тој причи је да смо ми тад у време пакла – у Барајеву имали базен, фул профи набуџени базен, који је сад у доба златног економског тигра руина – а тад у доба пакла је био један од најбољих базена икад, то ми остало у памћењу и у тоталној дилеми за живота – како то да у сред колапса и апокалипсе ми у Барајеву, селендри која је питај-курац-где…имамо један одличан базен…заправо два је било у комплексу, један за одрасле и један за децу, поред терен за мали фудбал, кошарку. Невероватно. Надреално. Данас то немамо. Тад смо имали. Свашта.

После једног доласка са базена, лежем ја у кревет, заспим, ухватим и ноћ – прекунтам, дође дан ја и даље кунтам, подне – ја кунтам, кева ме буди, чујем ја њих али не могу да устанем. Покушавам да дигнем ноге, не иде, пусти га нека дремне још мало….дременем још мало, али да устанем не могу и даље бих да спавам. Упали се кеви црвена лампица, устани под претњом батина, ма јок, шта је, дефинитивно нешто није у реду са њим, хајмо код доктора, комша који је имао кола дође, он и још један комша ме ухватише као са ратишта свако за испод једну мишку, некако ме подигоше и утрпаше у комшиног кеца и одведоше негде, при уласку у кола ја опет закунтам и…

Следеће чега се сећам – ја на инфузији у некој соби, ко у филму, доктори, сестре, Дарко чујеш ли нас, све је ОК, пао си у несвест, не брини, у добрим си рукама. После неког времена се сетим да сам нешто лупетао и збијао шале, можда сам и сањао, па да сам тотално изгубио ваздух, па једна ноћ, друга ноћ, па опет ја откунтао, пробудио се, после неког времена оздравио и отишао кући. Ништа.

…а заправо ништа није било тако. После кроз причу са докторима и сестрама у наредних око месец дана колико сам био ту: Ја сам тамо дошао са неком лудачком температуром ничим изазваном и то је на неку фору добио у року од одмах, једно плућно крило ми је отказало услед некакве лудачке упале која се десила одједном исто ничим изазване, доктори су ми давали лекова којих су тад имали на стању а то су пеницилини, гентамицини и још неки стандардни лекови којих је било на стању….не да ти лекови нису помогли него него се десио и неки излив у плућима и напад бактерија који ми је, по речима доктора попунио 2/3 плућа, помињала се и нека сепса…ја умирем, ја умро, раде ми реанимацију, оживљавају ме некако помоћу штапа и канапа, ја на апаратима, исход готово сигуран – фаталан, што би данашње генерације рекле – на једној цртици, батерија 2%. Зову ћалета који је тад као зидар радио у Русији – да се опрости од мене.

Причали ми доктори кад је све прошло ови што су долазили у визиту, да су имали „симпозијум“ како сам га ја звао до скоро (заправо је конзилијум) где су окупили најјаче мозгове из струке из целе Србије који су тад предлагали да ми се отвори грудни кош, одстрани једно плућно крило а у друго да се завуку неке цевке помоћу којих би живео даље уз наду да ћу се некако самоопоравити….но један је доктор ипак пресудио да је много већа шанса тако да умрем него овако и оставио је то тако….није било лека којим се ово може лечити, време је да се поздрављамо. Ћале дошао првим летом из Русије спреман за најгоре и да се поздрави са мном и види ме још једном док сам још жив.

…али нисмо се поздравили!

Шта се дешава? Неко важан коме су корени били у Словенији је боловао у тој болници неко време и имао неку болест (нит знам ко, нит знам коју, нит знам како), и преко везе мимо санкција и ко зна којим пацовским каналима у болницу му је допремљен лек који му је требао помоћи – имена Конет. Како је Србија тад због санкција била у проблему са набавком било којег иоле бољег лека од ових стандардних које је производила домаћа Галеника неко је успео да прокријумчари тај Конет како би се тај неко био излечен. Опет неком невероватном случајношћу – тај неко је ничим изазван почео нагло да оздравља мимо и лека и било какве интервенције и тај лек му је постао непотребан – тако су ми тад рекли доктори, из овог угла данас и кад мало размислим – можда је исход био и тотално контра од представљеног, али надам се да је истина. Испоставило се да је тај Конет неки уберјаки лек за упалу плућа и јаке инфекцију који се даје путем инфузије…дадоше ми, већ први дан побољшање стања, миц-по-миц у року од неколико дана ја нов човек.

Постоји ли Бог?

Невероватна је вероватноћа, да ја од ултраздравог лика у року од 3 дана постанем мртав и да је једини лек, доста скуп за то време а који ме је могао излечити а који никад до тад није био у тој болници или се користио код нас дође до мене јер је, гле случајности у тој болници био неко ко је могао да изигнорише рестрикције због санкција и прокријумчари из Словеније или ко зна одакле лек за себе који му није био потребан и да се испостави да је баш, ето некако, баш тај лек – био лек који је за мене, који везе са том причом немам и да још на све и добијем бесплатно. И како се десило да је неки доктор решио да ме пусти да умрем како сам умрети требао – уместо да ме секу „на пола“ и буше у нади да ћу тако преживети, 50/50 је тад била шанса да је у праву, испоставило се да је био у праву 100%. Како се задеси да смо тад у то време имали ултра-стручне докторе и сестре, који су радили за полутке и ко зна шта што није плата јер плате било није – шта би било да ми се то тад десило данас уместо тад, кад су сви стручњаци отишли у разне те неке Немачке и Аустрије…

Некако у целој тој причи има мени некако поприлично невероватних случајности, првенствено везаних за тај лек и како је он стигао ту, путања лека до мене готово филмски исценирана у савршеном тајмингу.

Нећу одговорити.