Postoji li Bog?

Krenuli da se oslobađamo stare paprirologije koju imamo u kući, naleteh na jedan papir pa proradi flešbek u meni, davno zaboravljeni.

Godina 1995, Srbija pod sankcijama svih vrsta, unutar Srbije totalno rasulo i kriminal, završena hrvatska vojna akcija Oluja…svi Srbi proterani. Prihvatamo u stanu od 60 kvadrata rodbinu iz Knina i Kistanja izbeglu od noža, puške i kundaka, njih koliko se sećam iz tog perioda 15-tak, smrdljivi, prljavi, umorni, bradati, poluživi – baš kako zamisliti ljude koji su upravo ostavili sve svoje tamo negde, sve ono što im bilo bitno zapakovali u par kesa, seli u traktor i pravac – negde, nigde, ne zna se gde u nadi da će makar živi stići tamo negde gdegod.

Budi Human
U Srbiji se dešava ono što gledamo u filmovima – totalni kolaps društva. Ludačka inflacija, nema se para, kriminal, nema plata, nema penzija, jede se ono iz humanitarne pomoći, čeka se lebac ili bar brašno i šećer ispred prodavnica u ogromnim redovima po nekoliko sati, umesto plata naši stari dobijaju polutke, bonove za hranu, konzerve, brašno, šećer….jer tadašnji dinari ne vrede ničemu.

Lokalni paradoks u toj priči je da smo mi tad u vreme pakla – u Barajevu imali bazen, ful profi nabudženi bazen, koji je sad u doba zlatnog ekonomskog tigra ruina – a tad u doba pakla je bio jedan od najboljih bazena ikad, to mi ostalo u pamćenju i u totalnoj dilemi za života – kako to da u sred kolapsa i apokalipse mi u Barajevu, selendri koja je pitaj-kurac-gde…imamo jedan odličan bazen…zapravo dva je bilo u kompleksu, jedan za odrasle i jedan za decu, pored teren za mali fudbal, košarku. Neverovatno. Nadrealno. Danas to nemamo. Tad smo imali. Svašta.

Posle jednog dolaska sa bazena, ležem ja u krevet, zaspim, uhvatim i noć – prekuntam, dođe dan ja i dalje kuntam, podne – ja kuntam, keva me budi, čujem ja njih ali ne mogu da ustanem. Pokušavam da dignem noge, ne ide, pusti ga neka dremne još malo….dremenem još malo, ali da ustanem ne mogu i dalje bih da spavam. Upali se kevi crvena lampica, ustani pod pretnjom batina, ma jok, šta je, definitivno nešto nije u redu sa njim, hajmo kod doktora, komša koji je imao kola dođe, on i još jedan komša me uhvatiše kao sa ratišta svako za ispod jednu mišku, nekako me podigoše i utrpaše u komšinog keca i odvedoše negde, pri ulasku u kola ja opet zakuntam i…

Sledeće čega se sećam – ja na infuziji u nekoj sobi, ko u filmu, doktori, sestre, Darko čuješ li nas, sve je OK, pao si u nesvest, ne brini, u dobrim si rukama. Posle nekog vremena se setim da sam nešto lupetao i zbijao šale, možda sam i sanjao, pa da sam totalno izgubio vazduh, pa jedna noć, druga noć, pa opet ja otkuntao, probudio se, posle nekog vremena ozdravio i otišao kući. Ništa.

…a zapravo ništa nije bilo tako. Posle kroz priču sa doktorima i sestrama u narednih oko mesec dana koliko sam bio tu: Ja sam tamo došao sa nekom ludačkom temperaturom ničim izazvanom i to je na neku foru dobio u roku od odmah, jedno plućno krilo mi je otkazalo usled nekakve ludačke upale koja se desila odjednom isto ničim izazvane, doktori su mi davali lekova kojih su tad imali na stanju a to su penicilini, gentamicini i još neki standardni lekovi kojih je bilo na stanju….ne da ti lekovi nisu pomogli nego nego se desio i neki izliv u plućima i napad bakterija koji mi je, po rečima doktora popunio 2/3 pluća, pominjala se i neka sepsa…ja umirem, ja umro, rade mi reanimaciju, oživljavaju me nekako pomoću štapa i kanapa, ja na aparatima, ishod gotovo siguran – fatalan, što bi današnje generacije rekle – na jednoj crtici, baterija 2%. Zovu ćaleta koji je tad kao zidar radio u Rusiji – da se oprosti od mene.

Pričali mi doktori kad je sve prošlo ovi što su dolazili u vizitu, da su imali „simpozijum“ kako sam ga ja zvao do skoro (zapravo je konzilijum) gde su okupili najjače mozgove iz struke iz cele Srbije koji su tad predlagali da mi se otvori grudni koš, odstrani jedno plućno krilo a u drugo da se zavuku neke cevke pomoću kojih bi živeo dalje uz nadu da ću se nekako samooporaviti….no jedan je doktor ipak presudio da je mnogo veća šansa tako da umrem nego ovako i ostavio je to tako….nije bilo leka kojim se ovo može lečiti, vreme je da se pozdravljamo. Ćale došao prvim letom iz Rusije spreman za najgore i da se pozdravi sa mnom i vidi me još jednom dok sam još živ.

…ali nismo se pozdravili!

Šta se dešava? Neko važan kome su koreni bili u Sloveniji je bolovao u toj bolnici neko vreme i imao neku bolest (nit znam ko, nit znam koju, nit znam kako), i preko veze mimo sankcija i ko zna kojim pacovskim kanalima u bolnicu mu je dopremljen lek koji mu je trebao pomoći – imena Konet. Kako je Srbija tad zbog sankcija bila u problemu sa nabavkom bilo kojeg iole boljeg leka od ovih standardnih koje je proizvodila domaća Galenika neko je uspeo da prokrijumčari taj Konet kako bi se taj neko bio izlečen. Opet nekom neverovatnom slučajnošću – taj neko je ničim izazvan počeo naglo da ozdravlja mimo i leka i bilo kakve intervencije i taj lek mu je postao nepotreban – tako su mi tad rekli doktori, iz ovog ugla danas i kad malo razmislim – možda je ishod bio i totalno kontra od predstavljenog, ali nadam se da je istina. Ispostavilo se da je taj Konet neki uberjaki lek za upalu pluća i jake infekciju koji se daje putem infuzije…dadoše mi, već prvi dan poboljšanje stanja, mic-po-mic u roku od nekoliko dana ja nov čovek.

Postoji li Bog?

Neverovatna je verovatnoća, da ja od ultrazdravog lika u roku od 3 dana postanem mrtav i da je jedini lek, dosta skup za to vreme a koji me je mogao izlečiti a koji nikad do tad nije bio u toj bolnici ili se koristio kod nas dođe do mene jer je, gle slučajnosti u toj bolnici bio neko ko je mogao da izignoriše restrikcije zbog sankcija i prokrijumčari iz Slovenije ili ko zna odakle lek za sebe koji mu nije bio potreban i da se ispostavi da je baš, eto nekako, baš taj lek – bio lek koji je za mene, koji veze sa tom pričom nemam i da još na sve i dobijem besplatno. I kako se desilo da je neki doktor rešio da me pusti da umrem kako sam umreti trebao – umesto da me seku „na pola“ i buše u nadi da ću tako preživeti, 50/50 je tad bila šansa da je u pravu, ispostavilo se da je bio u pravu 100%. Kako se zadesi da smo tad u to vreme imali ultra-stručne doktore i sestre, koji su radili za polutke i ko zna šta što nije plata jer plate bilo nije – šta bi bilo da mi se to tad desilo danas umesto tad, kad su svi stručnjaci otišli u razne te neke Nemačke i Austrije…

Nekako u celoj toj priči ima meni nekako poprilično neverovatnih slučajnosti, prvenstveno vezanih za taj lek i kako je on stigao tu, putanja leka do mene gotovo filmski iscenirana u savršenom tajmingu.

Neću odgovoriti.