Rutiranje i protokoli za rutiranje

Rutiranje – U svakodnevnom životu često se srećemo sa mrežnim uređajem zvanim ruter (eng. router). Dobar deo nas zna da je osnovna funkcija rutera prosleđivanje, tj. rutiranje podataka do željenog odredišta. Zahvaljujući ovim uređajima, podaci  mogu da stignu s jednog na drugi kraj sveta, veoma brzo i efikasno. Manji broj ljudi je upoznat sa načinom na koji ruteri obavljaju rutiranje podataka i procesima koji se odvijaju “ispod haube”. Ukoliko vas zanima šta je tabela rutiranja, šta su protokoli za rutiranje i kako rade, u ovom tekstu ćemo pokušati da damo objašnjenje – daćemo generalni opis tabele rutiranja i tri najzastupljenija protokola za rutiranje.

Tabela rutiranja

Primarna funkcija rutera je prosleđivanje paketa  do mreže u kojoj se nalazi odredišna adresa. Da bi ovo bilo moguće ruteri koriste informacije sadržane u tabeli rutiranja (eng. routing table ).  Tabela rutiranja predstavlja podatke pohranjene u RAM memoriji koji govore ruteru kako proslediti primljeni paket susednoj ili udaljenoj mreži.

Osnovne informacije svakog zapisa u tabeli čine udaljena ili susedna mrežna IP adresa i interfejs rutera ili IP adresa susednog rutera preko kog se ova mreža može dosegnuti.  Pojedinačni zapis u tabeli rutranja se naziva ruta (eng. route). U tabeli se mogu naći nekoliko različitih tipova ruta. Statičkim rutama se nazivaju sve one rute koje se unose ručno od strane mrežnog administratora. Dinamičkim rutama se nazivaju sve rute koje su rezultat rada protokola za rutiranje.

Pored statičkih i dinamičkih ruta, postoje i rute za direktno povezane mreže. Ove rute se automatski upisuju u tabelu nakon uspešnog povezivanja interfejsa rutera sa interfejsom susednog rutera. Obično u tabeli za rutiranje, ispred ruta za direktno povezane mreže stoji oznaka C (eng. connected) , a ispred statičkih ruta stoji oznaka S (eng. static). Za dinamičke rute se koristi oznaka u zavisnosti od kog protokola za rutiranje je ruta naučena. Tako je na primer za RIP protokol oznaka R , za EIGRP oznaka D i EX , za OSPF oznaka O  i za BGP oznaka B.

Prikaz tabele za rutiranje u mrežnoj arhitekturi sa četiri mrežna segmenta

Prikaz tabele za rutiranje u mrežnoj arhitekturi sa četiri mrežna segmenta

Na slici 1. dat je primer sa četiri mreže (192.168.1.0/24, 192.168.2.0/24, 192.168.3.0/24 i 192.168.4.0/24) i dva rutera (R1 i R2).   Ukoliko na ruteru R1 izvršimo komandu show ip route dobićemo prikaz aktivnih ruta. Ruter zna da su mreže 192.168.1.0/24 i 192.168.2.0/24 direktno povezane i prosleđivanje svih paketa namenjenih ovim mrežama se vrši preko interfejsa Fa0/0 i S0/0/0 respektivno. Ispred ovih ruta naravno postoji oznaka C .

Pored ovih ruta u mreži postoji statička ruta sa oznakom S koja govori ruteru R1 kako da prosledi pakete koji su usmereni ka mreži 192.168.3.0 /24. Drugim rečima ova ruta govori ruteru da se mreža 192.168.3.0/24 može dosegnuti uz pomoć interfejsa rutera R2 koji se nalazi na mreži 192.168.2.0/24 i ima IP adresu 192.168.2.2. U terminologiji rutiranja ovo se zove sledeći skok (eng. next-hop). Next-hop predstavlja interfejs susednog rutera koji pomaže u procesu rutiranja.

Sve pakete namenjene mreži 192.168.3.0/24 ruter prosleđuje iz dva koraka. Prvi korak je da se u tabeli rutiranja nađe ruta koja odgovara ovoj mreži. U prvom prolasku kroz tabelu ruter zaključuje da jedino statička ruta odgovara ovoj mreži i da se može dosegnuti uz pomoć   interfejsa 192.168.2.2 koji se nalazi u okviru mreže 192.168.2.0/24.

Ukratko, poenta je da se svi paketi namenjeni mreži 192.168.3.0/24 proslede ruteru R2 i njemu prepusti dalji tok rutiranja. U drugom koraku ruter treba da nađe način kako da prosledi paket do mreže 192.168.2.0/24. Po drugi put analizira tabelu rutiranja i na osnovu druge rute u tabeli zaključuje da je to direktno povezana mreža i da se paket treba proslediti na interfejs S0/0/0. Ruter R2 prima ovaj paket i prosleđuje dalje do odredišne mreže 192.168.3.0/24. Ruter R2 je direktno povezan sa ovom mrežom tako da on prosleđuje paket nakon samo jednog prolaza kroz tabelu.

U gore predstavljenoj tabeli postoji i jedna dinamička ruta. Ova ruta govori ruteru kako treba prosleđivati saobraćaj namenjen mreži 192.168.4.0/24. Ispred rute  se može zapaziti oznaka R što znači da je ova ruta naučena uz pomoć RIP protokola za rutiranje.

Statičke i dinamičke rute

Neko će postaviti očigledno pitanje zašto se koriste dinamičke rute kada se statičkim rutama može završiti posao. Na ovo pitanje postoji više odgovora. Razmatrajmo mrežnu topologiju u prethodnom primeru bez korišćenja dinamičkih ruta, tj. bez korišćenja protokola za rutiranje.

Da bi svi hostovi mogli međusobno komunicirati neophodno je u ruteru R1 uneti dve statičke rute i u ruteru R2 jednu statičku rutu. Drugim rečima ruter R1 treba da zna gde se nalaze mreže 192.168.3.0/24 i 192.168.4.0/24 , dok ruter R2 treba da zna na kom je interfejsu mreža 192.168.1.0/24. Broj statičkih ruta za jedan ruter u zavisnosti od broja mreža u topologiji i broja susednih mreža za taj ruter, računa se po principu:


Broj statičkih ruta = Ukupan broj mreža – Broj susednih mreža


Iz formule se zaključuje da broj statičkih ruta koje treba uneti ručno zavisi od ukupnog broja mreža u topologiji. Za mali broj mreža nije problem podesiti statičke rute, ali kod većeg broja mreža ovo postaje realan problem za mrežnog administratora.

Jedan od najvećih problema je u činjenici da statičke rute nisu otporne na promene u topologiji mreže. Ukoliko se desi da neka mreža otkaže ili promeni mrežnu adresu, statičke rute u tabeli više neće biti validne. Administrator mora brzo da reaguje i izmeni rute u tabeli kako bi mrežni saobraćaj nastavio da se odvija nesmetano. Ovde protokoli za rutiranje dolaze do izražaja.

Ako se u mrežnoj strukturi koristi jedan ili više protokola za rutiranje, ruteri međusobno komuniciraju i uče o postojećim mrežama. Tabela rutiranja se automatski popunjava i menja ukoliko dođe do promene posle određenog vremenskog intervala. Ukoliko dođe do premene u topologiji onda se tabela automatski ažurira. U kratkom vremenskom intervalu, zahvaljujući protokolima za rutiranje, ruter je svestan promene i nesmetano nastavlja da vrši svoju funkciju. Nema nikakve potrebe za intervencijom mrežnog administratora. Svaki od protokola za rutiranje ima svoje prednosti i mane. U daljem tekstu biće opisani neki od najčešće korišćenih protokola za rutiranje.

Metrika i administrativna distanca

Da bi ruteri znali koja je najbolja putanja za određenu mrežu i koja je cena koriste se parametri kao što su metrika (eng. metric) i administrativna distanca (eng. administrative distance ). Ovi parametri se nalaze u sastavu ruta. Metrika se koristi da se odredi cena rute. Različiti protokoli za rutiranje imaju različite metrike. Tako na primer kod RIP protokola to je broj rutera (next-hop) do odredišne mreže, kod EIGRP-a za dobijanje cene se koristi matematička formula u koju ulaze određeni parametri (protok, kašnjenje…). Postavlja se pitanje šta se dešava ako u jednoj tabeli rutiranja imamo dve rute za istu mrežu, gde je jedna naučena od RIP protokola, a druga na primer od EIGRP-a. Kod jednog je cena izražena u broju rutera do odredišne mreže, dok je kod drugog dobijena formulom.

Da bi smo odredili koja je ruta pouzdanija i brža ne možemo samo prosto uporediti cene, drugim rečima “ne možemo upoređivati babe i žabe”. U ovakvim situacijama se koristi administrativna distanca koja predstavlja pouzdanost protokola za rutiranje. Manja vrednost administrativne distance indicira veću pouzdanost. Najmanja administrativna distanca je za rute koje se odnose na direktno povezane mreže, što je i logično, jer je cena za ove mreže minimalna. U tabeli se mogu videti administrativne distance koje se dodeljuju protokollima za rutiranje.

adm_dist_tabela

RIP

Ovo je jedan od najosnovnijih protokola za rutiranje i dolazi iz grupe distance-vector protokola. RIP (eng. R outing I nformation P rotocol) radi po principu da nakon određenog vremenskog intervala, na sve aktivne interfejse, šalje rute iz tabele rutiranja. Zvanično postoji u dve verzije. RIPv1 ne podržava podelu klasne adrese na podmreže, (eng. classful) , dok RIPv2 podržava (eng. classless). Podela na podmreže i različite dužine mrežne maske sreće se pod nazivom VLSM (eng. Variable-Length Subnet Masking).

Kao metriku RIP koristi broj rutera (eng. next-hop) do određene mreže. Maksimalan broj rutera je 15 , sve što je iznad ovoga smatra se da je mreža nedostižna. Može da podrži maksimalno 6 različitih putanja do iste mreže, ali samo ako je cena ista. Kod putanja sa istom cenom, moguć je load-balancing. Podrazumevani interval za slanje update paketa ostalim ruterima je 30 sekundi, invalid i holddown time je po 180 sekundi, dok je flush time 240 sekundi.

Razmatrajmo primer sa tri rutera (A, B i C) i četiri mreže (1.0.0.0, 2.0.0.0, 3.0.0.0 i 4.0.0.0) kao što je prikazano na slici. Na početku, pre startovanja RIP protokola ili bilo kog drugog protokola za rutiranje, svi ruteri u svojim tabelama za rutiranje sadrže samo informacije o direktno povezanim mrežama gde je naravno metrika jednaka nuli. Pored metrike tu je naravno i informacija o interfejsu rutera tj. gde  se ove mreže nalaze. Pretpostavićemo da su svi ruteri uredno konfigurisani i svi interfejsi aktivni.

Nakon starotvanja RIP-a ruter A šalje svoju tabelu rutiranja ruteru B

Nakon starotvanja RIP-a ruter A šalje svoju tabelu rutiranja ruteru B

Kada se startuje RIP protokol, na svakih trideset sekundi se šalju update paketi. Ruter A šalje informacije iz svoje tabele ruteru B. Nakon primanja update-a od rutera A, ruter B uči o mreži 1.0.0.0 , i u svojoj tabeli upisuje rutu za ovu mrežu sa metrikom 1. Ruter B uči i o mreži 2.0.0.0 , ali kako je ovo direktno povezana mreža on već ima rutu sa minimalnom metrikom 0 , pa odbacuje rutu za mrežu 2.0.0.0 naučenu od rutera A.

Ruter B šalje svoju tabelu rutiranja ruterima A i C

Ruter B šalje svoju tabelu rutiranja ruterima A i C

Ruter B šalje informacije o svojim rutama ruterima A i C. Analizirajući informacije koje je poslao ruter B, ruter A uči o mreži 3.0.0.0, a ruter C uči o mrežama 1.0.0.0 i 2.0.0.0. Sada ruter C šalje svoje informacije o rutama ruteru B. Ruter B uči o mreži 4.0.0.0  i odmah šalje update do rutera A. Na ovaj način se informacija propagira preko više rutera i ruter A može da nauči da se mreža 4.0.0.0 nalazi na interfejsu E1 sa metrikom 2. Nakon ovih operacija, u svim ruterima tabele su u potpunosti ažurirane, i svi ruteri znaju kako da proslede paket na bilo koju od gore pomenutih mreža.

Ruter C šalje svoju tabelu rutiranja do B, B uči o novoj mreži i obaveštava A

Ruter C šalje svoju tabelu rutiranja do B, B uči o novoj mreži i obaveštava A

Postoje određene realne situacije kada može doći do problema u rutiranju i do pojave beskonačne petlje. Uzmimo na primer da se iz nekog razloga desio kvar na mreži 4.0.0.0 i da ona više nije aktivna, kao što je to prikazano u gornjem levom uglu na slici. Ruter C ažurira svoju tabelu rutiranja, ali ruteri A i B još uvek nemaju pojma o padu mreže i njihova tabela ostaje nepromenjena. Problem neće nastati ukoliko ruter C pošalje update pre B. Na ovaj način će se tabele kod rutera A i B uredno ažurirati.

Međutim, ukoliko ruter B pošalje prvi update, ruter C naučiće o mreži 4.0.0.0 i dodati metriku 2 , jer od B dobija informaciju o ovoj mreži sa metrikom 1. Sada ruter C ima lažnu informaciju da je mreža 4.0.0.0 aktivna i da se nalazi na interfejsu E0. Problem se ne završava ovde. Kada ruter C pošalje novi update B će ažurirati svoju rutu za mrežu 4.0.0.0 metrikom 3, dalje C prima od B update i ažurira metriku na 4 i tako u beskonačnost. Ovo je u mrežnoj terminologiji poznato kao brojanje u beskonačnost (eng. counting to infinity).

Moguća beskonačna petlja nakon pada mreže

Moguća beskonačna petlja nakon pada mreže

Navedeni problem se rešava primenom sledećih tehnika:

  • Split horizont – kod ove tehnike ruter nikad neće slati informaciju o mreži na interfejs sa kog je naučena. U primeru na slici ako je ruter B naučio od rutera C da je mreža 4.0.0.0 na interfejsu E1, neće slati update za tu mrežu na tom interfejsu.
  • Route poisoning – tehnika podrazumeva da kada se desi pad mreže ruter ne briše rutu iz tabele, nego je proglašava nevalidnom odnosno dodeljuje joj metriku 16. Na primer kada otkaže mreža 4.0.0.0 ruter C postavlja metriku 16 za tu mrežu.
  • Poison reverse – ovde ne važi split horizont, već se u trenutku dobijanja rute sa metrikom 16 , na isti interfejs šalje update za tu mrežu. Ovako se osigurava da svi ruteri u mrežu imaju validne podatke o neaktivnoj mreži.
  • Hold down interval – kada ruter sazna za rutu sa metrikom 16 , pokreće se tajmer za ovu rutu. Ukoliko se u određenom vremenskom intervalu (hold down interval) dobije ista ruta sa boljom metrikom, ruta opet postaje aktivna, inače se briše. Na primer ukoliko ruter B primi informaciju od C da ruta za mrežu 4.0.0.0 ima metriku 16 , onda se startuje tajmer za tu rutu. Ukoliko pre isteka intervala, ruter C obavesti B da ima bolju metriku za tu rutu, onda se ruta obnavlja, inače se briše.
  • Triggered update – u trenutku pada bilo koje mreže ne čeka se redovni update nego se odmah šalje informacija ostalim ruterima sa metrikom 16 za tu mrežu.
  • Counting to infinity – maksimalna metrika je 15 , ukoliko ruta ima metriku 16 , smatra se nevalidnom. 

OSPF

Predstavlja jedan od najšire korišćenih link state protokola. Njegova najveća prednost je što je javni protokol i svi proizvođači mrežnih uređaja ga mogu iskoristiti. Ovaj protokol je veoma kompleksan. Ažuriranja se vrše jedino kada se desi promena u mrežnoj topologiji.

U slučaju promene tj. promene linka ruter kreira LSA (eng. L ink- S tate A dvertisement) , analogno update-u kod RIP protokola. Ova informacija se šalje svim susednim uređajima (eng. neighboring devices). Svi LSA zapisi se čuvaju u specijalnoj bazi podataka LSDB (eng. L ink- S tate D ata B ase). U trenutku startovanja protokola kreira se LSDB koja sadrži samo jedan zapis tj. sopstveni LSA.

Postoji nekoliko tipova OSPF paketa:

  • Hello – koristi se pri uspostavljanju i održavanju susedstva sa ostalim OSPF ruterima. Takođe se koristi pri izboru DR (eng. D esignated R outer)  BDR (eng. B ackup D esignated R outer).
  • Database Description (DBD) – sadrži kraću listu zapisa koja se proverava sa glavnom bazom
  • Link-State Request (LSR) – prijemni ruteri koriste ovaj paket za izvršavanje upita nad bazom
  • Link-State Update (LSU) – koristi se kao odgovor na LSR kao i za ažuriranje sa novim informacijama
  • Link-State Acknowledgement (LSAck) – potvrda da je LSU paket primljen

Kod OSPF protokola postoje tri tipa tabela:

  • Tabela susedstva (eng. neighbor table) – ova tabela sadrži informacije o susedima. Za susede se smatraju svi oni ruteri s kojima se deli link na istoj mreži. LSA paketi se šalju samo susedima.
  • Tabela topologije (eng. topology table) – sadrži informacije o svim mrežama i putanjama kako se dostižu. Svi LSA zapisi se upisuju u ovu tabelu. U trenutku promene topologije generiše se novi LSA i šalje kroz mrežu. U ovoj tabeli se za određivanje najkraće putanje koristi Dikstra algoritam
  • Tabela rutiranja (eng. routing table) – ažurira se nakon pokretanja algoritma nad tabelom topologije i sadrži rute sa najboljom metrikom.

Jedna od najbitnijih karakteristika OSPF protokola je da nije u ničijem vlasništvu. Svako od proizvođača mrežnih uređaja ga može iskoristiti. Srž ovog protokola je Dikstra algoritam koji podržava VLSM i sumarizaciju ruta. Velike mreže deli na oblasti (eng. areas) i omogućava hijerarhijsku strukturu. Oblast 0 ili Area 0 se naziva backbone area , i sve ostale oblasti su povezane direktno s njom. Svaka OPSF mreža mora imati ovu oblast.

opsf_oblasti

Uzmimo primer sa dva rutera R1 i R2 i pretpostavimo da je OSPF upravo startovan. Ruteri će pre slanja Hello paketa pokušati da odrede svoj ID tzv. router-id. Svaki ruter kod OSPF protokola ima svoj router-id. On se određuje na osnovu IP adrese fizičkih ili loopback interfejsa. Za ID se uzima najveća IP adresa loopback interfejsa. Ukoliko loopback interfejs nije definisan, onda se uzima najveća IP adresa trenutno aktivnih interfejsa. Na kraju router-id je moguće i ručno uneti.

U primeru na slici. ruter R1 ima četiri interfejsa:  dva loopback i dva aktivna fizička interfejsa. Interfejs Loopback 1 ima najveću IP adresu, i ova adresa se uzima za router-id. Razmotrimo drugi primer sa iste slike gde ruter R1 nema loopback interfejse, ali ima dva fizička interfejsa od kojih je jedan neaktivan ( Fa0/0). Iako Fa0/0 ima veću IP adresu za router-id se bira IP adresa aktivnog interfejsa Fa0/1. Sada su ruteri spremni za slanje Hello paketa i određivanje suseda.

os1

Primer kako se određuje router-id

Uzmimo primer sa slike gde ruter R1 pokreće process otkrivanja suseda. Ruter R1  šalje Hello poruku na multicast adresi 224.0.0.5 i svi ruteri koji imaju startovan OSPF protokol bi trebalo da prime ovu poruku. Ruter R2 prima Hello poruku i analizira parametre. Da bi ruter R2 prihvatio R1 i upisao u svoju tabelu suseda moraju da se poklope parametri: Hello interval , Dead interval i AREA number. Hello interval određuje vremenski interval posle kog se šalju Hello paketi. Dead interval određuje vremenski interval na koji ruter čeka pre nego što izbriše suseda iz svoje tabele. AREA number predstavlja broj oblasti.

Pronalaženje suseda i razmena DBD paketa

Pronalaženje suseda i razmena DBD paketa

Posle odlučivanja susedstva ruteri šalju DBD pakete, pa onda kreće razmena LSA paketa. Tako svaki ruter ima informaciju o ostalim mrežama i zna kako da prosledi pakete. Ruteri odlučuju i ko će biti master , a ko slave. Master ruter je zadužen da prvi inicira razmenu DBD i LSA paketa. Slave potvrđuje prijem paketa tako što šalje identični paket natrag. U daljem procesu vrši se razmena inoformacija o rutama. Da su korektno primili LSA paket ruteri potvrđuju slanjem LSAck paketa.

R2 šalje zahtev za Update od R2, a zatim potvrđuje prijem LSAck paketom

R2 šalje zahtev za Update od R2, a zatim potvrđuje prijem LSAck paketom

EIGRP

Glavni rival OPSF protokola je EIGRP (eng. E nhanced I nterior G ateway R outing P rotocol). Ovaj protokol nije javni već je vlasništvo Cisco kompanije. EIGRP je nastao kao naslednik IGRP protokola. Spada u grupu hibridnih protokola jer objedinjuje karakteristike distance vector i link-state protokola. Koristi kompleksnu metriku baziranu na protoku, kašnjenju, pouzdanosti i opterećenju (eng. bandwidth, delay, reliability and load).

Za računanje metrike se podrazumevano uzimaju samo protok i kašnjenje paketa. Dodatna prednost je što je classless protokol, što znači da podržava podmreže u okviru jedne klasne adrese. Za prenos  svojih paketa koristi RTP protokol (eng. Reliable Transport Protocol) , a za selekciju najbolje putanje DUAL algoritam (eng. Diffusing Update Algorithm). Podržava više mrežnih protokola (IPv4, IPv6, AppleTalk i IPX/SPX) kao i load balancing sa nejednakom metrikom. Na ovaj način administratori mogu bolje rasporediti saobraćaj na mreži. Otkrivanje i praćenje susednih uređaja se vrši Hello porukama.

EIGRP koristi pet različitih tipova paketa:

  • Hello – ovi paketi se šalju korišćenjem multicast adrese i igraju glavnu ulogu u otkrivanju susedstva
  • Update – koriste se za propagaciju ruta, šalju se jedino kad se desi neka promena.
  • Ack – ovaj paket šalju ruteri kao potvrdu kada prime Update paket
  • Query – koristi se za pronalaženje alternativnih putanja kada su sve ostale putanje nevalidne. Šalju se korišćenjem RTP protokola
  • Reply – šalje se kao odgovor na Query paket

Pogledajmo primer sa dva rutera R1 i R2 prikazan na slici 10. Pretpostavimo da je upravo startovan EIGRP. Na početku, ruter R1 pokušava da otkrije suseda, šaljući Hello poruku. Za Hello poruku EIGRP, koristi multicast adresu 224.0.0.10. Posle primanja Hello paketa, ruter R2 odgovara svojim Hello paketom. Ruter R2 šalje i Update paket koji sadrži tabelu rutiranja. Ovo se šalje samo prvi put, svaki naredni put preko Update paketa se šalje samo promena koja se desila, a ne cela tabela rutiranja. R1 potvrđuje ovaj paket šaljući Ack paket i svoju tabelu rutiranja. R2 ruter potvrđuje Ack paketom da je primio Update paket od R1.

Nakon ovog bi trebalo da svi ruteri imaju informacije o svojim susedima i putanje do njih. Hello paketi se i dalje šalju, ali ne sa ciljem otkrivanja suseda nego provere da li su aktivni. Update paketi više ne sadrže sve informacije iz tabele rutiranja već samo promene na mreži, ukoliko se one naravno dese.

Proces otkrivanja suseda i slanja Update paketa

Proces otkrivanja suseda i slanja Update paketa

Slično OSPF protokolu i EIGRP ima tri tabele: tabelu susedstva, tabelu topologije i tabelu rutiranja. U tabeli suseda se drže sve informacije o ruterima koji se tretiraju kao susedi. U tabeli topologije su sadržane sve putanje do svih mreža, dok u tabeli rutiranja se nalazi najbolja putanja za određenu mrežu. Kod EIGRP protokola neki od najbitnijih termina su:

  • Advertised distance (AD) – predstavlja cenu putanje počev od suseda do odredišne mreže
  • Feasible distance (FD) – predstavlja cenu čija je vrednost zbir cene putanje do suseda i AD
  • Succesor – ovo je naziv za primarnu rutu koja se koristi kod rutiranja do odredišne adrese
  • Feasible succesor – predstavlja backup rutu do iste odredišne mreže na koju ukazuje succesor ruta. Da bi jedna ruta bila feasible succesor mora da važi da je AD ove rute manje od FD succesor rute. Ovaj uslov služi da se ne pojavljuju petlje prilikom rutiranja.
    Primer mrežne topologije sa četiri rutera

    Primer mrežne topologije sa četiri rutera

     

Na primeru sa slike 11. data su četiri rutera: A, B, C i D. Pretpostavimo da su ruteri A i B upravo postali susedi i razmenili tabele rutiranja. Ruter B obaveštava ruter A da njegova najbolja putanja do D iznosi 50 i da putanja od rutera A do rutera D iznosi 90. Kada dobije ovaj Update paket od B, ruter A putanju od B do D sa metrikom 50 posmatra kao AD, a drugu putanju od njega samog do D sa metrikom 90 posmatra kao FD. Ruter A dobija i informaciju o alternativnoj putanji do rutera D, preko rutera C, gde je AD=70, a FD=130. Svi ovi podaci o putanjama zapisuju se kao rute u tabeli topologije rutera A. Ruter A, rutu A–>B–>D sa cenom 90 , bira za succesor rutu i upisuje je u tabelu rutiranja, dok rutu A–>C–>D sa cenom 130 bira za feasible succesor i upisuje je u tabelu rutiranja tek ako succesor ruta postane nevalidna.

topologija_4rutera_tabela

Zaključak

Osim gore navedenih protokola, postoji još mnogo ništa manje bitnih protokola za rutiranje. Shodno situaciji, u zavisnosti od raznih parametara stručnjaci biraju protokol koji se najbolje poklapa sa njhovim zahtevima. Iz teksta smo videli da je pravilno funkcionisanje mreža nezamislivo bez protokola za rutiranje. Protokoli za rutiranje su tu da osiguraju pouzdan protok informacija na internetu ili intranetu. Svakog dana nastaju novi protokoli i uvode se novi standardi, tako da razvoj u ovoj oblasti nimalo ne zaostaje za drugim oblastima u mrežnim tehnologijama. Današnji ruteri sa moćnim procesorskim resursima izlaze lagano na kraj sa sistemskim zahtevima protokola za rutiranje. Sve u svemu rutiranje je jedan od najbitnijih procesa u savremenim mrežama i zahteva stalno poboljšanje i korak s vremenom.

itmogul-logoTekst je preuzet sa ugašenog bloga IT modul i originalni autor ovog teksta je Saša Kostadinović. Kompjuteraš IT blog će objavljivati tekstove sa tog bloga kako riznica znanja sa te lokacije ne bi otišla u zaborav.

Komentarišite

Email neće biti javno objavljen. Sajt je neobavezan podatak, svi ostali su obavezni.