Гледам нешто ове клинце које чека матурски испит – сви у страху, како ли ће га урадити, која ли ће питања бити, па да ли ће бити баш она која су учили или не, ко зна шта ли их чека, колико ли су тешка…у страху сем деце и родитељи – јуре приватне часове, у страху школе па ангажују специјалне јединице полиције да чувају тестове као да су мапе са благом Намбије – сви у страху, у ваздуху сем смећа из Винче се осећа притисак и депресија.

Мислим се онда чему уопште и служи тај матурски испит? Ако су деца ишла 8 година (или више) у школу, учила – или не, нека имала слабе оцене а нека одличне – па чему онда…ако је завршини испит знања од пар дана битан скоро колико и тих 8 година арчења књиге?

Наочаре за компјутер
Ствар је сад таква, колико сам разумео и ако сам добро разумео, да се за упис у средњу школу гледају поени којих може бити 100 а од тих сто поента 70 односи просек тог осмогодишњег школовања и разних такмичења а 30 односи тај завршни испит. Дакле, ако детету које је покидало по разноразним такмичењима и имало све петице – баш тих дана кад падају ти тестови не иде, ухвати га нека трема катастрофа – како и не би…или је имало неке љубавне, породичне или ко зна какве проблеме, плус сем самог притиска да добро одради и временски притисак теста од 2 сата и се уради тест – шанса да ће уписати школу коју жели пада за трећину иако је мозак свемира. Има поправни? Па опет, шта да се ради, детету не иде рецимо та математика или српски и опет љосне…а хтео је уписати школу која везе нема ни са математиком ни са српским језиком.

Као што рече онај дечко који је држао предавање људима из министарства просвете – деца која су ишла на такмичења из програмирања се убише да имају неку средњу оцену на тим завршним тестовима. Да ли ће та деца која су ишла на та такмичења из програмирања због лоше оцене на завршном тесту остати без неке ИТ школе и завршити у средњој железничкој – јер тамо има места за те освојене поене?

Контам да је школовање нешто што треба да те спреми да касније радиш неки посао добро или најбоље – а где ће бољи рад од онога где ти је посао нешто што те занима и волиш?

Извор фотке: РТВ БОР

Искрено, прво сам оног 555-333 Мирољуба Петровића гледао као последењег лудака, али како време пролази све се мислим – јеботе, човек је можда и у праву кад је школство у питању. Дебилана. Терање деце да уче нешто што их не занима да би се бавили нечим што не воле – јер су то могли уписати. Треба нешто дебело да се мења у образовном систему.

Питам се једну ствар – колико смо то разноразних Никола Тесла, Михајла Пупина, Милутина Миланковића, Руђера Бошковића или бар Воја Антонића изгубили – јер нису успели уписати оно што их занима за учење, већ су уместо рецимо информационих технологија морали да упишу средњу текстилну школу – јер је тамо било места за њихове освојене поене…

Такав је био и мој случај кад сам уписивао средњу пре милион година…испушио сам за средњу електротехничку Стеван Филиповић (сад мислим да се зове Стари Град) где сам хтео да будем електротехничар рачунара (први пик) или бар елетротехничар аутоматике (други пик) а на крају сам због лошег пријемног (основна просек врлодобар, пријемни српски пао – колико се сећам за трећину једног поена, пријемни математика покидао са 100% тачних одговора) завршио у средњој машинској где сам учио како се шипка глође глодалицом што ме ич није занимало – али сам имао довољно бодова за њу. На крају сам ипак јебеш-школу и усе-и-у-своје-кљусе самоиницијативно кренуо да се бавим информациониом технологијама и стекао велико знање али ко зна где бих тек догурао да сам од старта ишао том линијом и имао бар основно ИТ знање.

Да се ја нешто питам…а не питам се

…илити „неко моје размишљање на ову тему, а да ли је исправно – не знам“. Деца би се одлучивала за смер а не школу – не успеш у једној школи пуцај ту област у другој. Основна школа и такмичења би односило једну половину поена а пријемни испит за упис на средњу другу половину. Поени из осмогодишњег школовања не би ишли методом ‘средња вредност’ већ би предмети који су директно везани за стуку за коју сам заинтересован били множени са одређеним коефицијентом. Зашто?

Па који ће ђаво некоме ко је решио да буде лекар…добра оцена из музичког или ликовног…логичније ли је да има добре оцене из биологије? Ко хоће да упише неку од уметничких или музичких школа – ето му просек из музичког и ликовног, који ће им просек из биологије за ту школу?

За гимназије ОК, просек из основне у тоталу и то ти је, пошто је то неко генерализовано образовање није стучно.

Затим – пријемни тест али искључиво везан и писан за смер на који дете конкурише и које га занима.
Примера ради, дете занима одређена ИТ област у некој школи имена „Ејда Лавлејс“ са Карабурме (да не рекламирам школе безвезе) – дете оде на сајт те школе, доwнлоадује PDF документ са (нпр) 500 задатака које може очекивати на пријемном испиту у ту школу а од којих ће добити рецимо 20, типа „Шта од ових кодова може бити форма за логовање“ или „Шта је MongoDB“ или „Која скрипта од ових ће испретраживати све логове на компјутеру“ и слично, мање или више тешко или бар неке основе – поента је да дете докаже да га то-и-то стварно занима.
Сем самих питања дете ће добити и списак литературе где може наћи како да реши та питања – и рецимо та питања могу бити генерализована за сву децу која би на информатичке смерове…

Шта још треба? Сви тестови да буду не да дете пише својом руком решење на папиру А4 и ‘емијском оловком – него да има на том папиру понуђених 10 одговора на свако питање и да заокружи онај који је тачан. Тиме би се избегло било какво препуцавање са професорима и онима „Бог зна за 5, ја за 4 а ти можеш да добијеш максимум тројку“ затуцаним професорима или „ниси решио на мој начин“ већ све чисто да чистије бити не може – а шанса да не зна ништа а потрефи све тачне одговоре је никаква.

Временско ограничење за тест? Осам сати уместо садашња 2 – тест крене у 9 ујутру и завршава се у 17ч. Тиме би се изгубила пресија временског ограничења и лакше би се амортизовала било каква трема или проблеми које је дете имало пре теста. Битни су искључиво тачни одговори. Изволи, добро размисли и реши ми овај задатак. Довољно ћемо те малтретирати роковима кад сазриш кроз средњу школу и после факултет и почнеш да радиш.

…нека деца ће већ знати да реши већину задатака без икакве или уз сасвим мало додатне литературе (знам, делује смешно али лично знам доста деце која баратају Линуксом, Вордпресом па чак и класичним хаковањем) јер их то занима и покидаће тест – неку децу то занима али нису баш најбољи у тој области па ће учити ко суманути преко распуста и на своју руку само да би уписали ту школу како знају и умеју – а неку децу ће родитељи да хушкају да то упишу јер су чули да плате кидају ту или имају неке личне комплексе које истресају на деци…па ће их на силу слати тамо – иако ће децу рецимо занимати језици или уметност, они ће то бубати на силу и напамет и бити никакви на тесту.

Сумануто ли је да деца полажу пријемни тест из нечега што нису учили до сад?
Није. По мени није. Зашто? Овако ће морати да покажу своју личну заинтересованост да науче основе онога што их занима, добиће које књиге треба да ‘обрну’ за тај тест…имаш форе на распусту да изучиш те књиге из области које те занимају – и да се докажеш сам да ли те заиста занима та школа, без да те ико хушка. Нећеш да учиш? Нема проблема, ништа од те школе, али ајд, ОК, можда те усере да имаш добар просек из основне и да сви остали никако не ураде задатке.

Онда би се основна школа са правом звала основна – ту добијеш најосновније знање и од свега по мало, при упису у средњу си доказао да те заиста занима та области коју би хтео да радиш и дао си све од себе, после си кроз средњу учио оно што те занима а онда си отишао на факс….а све само – ИЗ ОНОГА ШТО ТЕ ЛИЧНО ЗАНИМА И СА ЧИМ ЖЕЛИШ ДА СЕ БАВИШ.

Велика заинтересованост за школу Ејда Лавлејс а никаква за неку другу? Владо Србије – изволи, покажи се и прошири капацитете те школе, да може да прими већи број ђака, доведи нове професоре или организуј једно такво одељење у школи за коју нема интересовања. Мислим да је то много боље улагање и у децу и у Србију уместо да децу коју занима програмирање или хирургија због лошег матурског теста из српског језика – шаљеш у средњу текстилну школу и тако изгубиш неког будућег Дениса Ричија или Нади Хакима. Шта нама значи што школујеш оволики број текстилних радника, правника или економиста кад нема посла ни за ове постојеће? А са друге стране – фали ИТ кадра и медицинских радника? Логика?