Умјетна интелигенција (1. дио): Шта је и кад ће?

Умјетна ИнтелигенцијаАјмо реално, ништа револуционарно технологија није избацила још откад су „смартфони“ постали свакодневница.

Ту и тамо се појави нешто занимљиво, обично у фазону „узећу постојећи кућански апарат који свако има, спојићу га на интернет и додаћу смарт испред његовог имена“. Понешто мало креативније (типа Google Cardboard са којим се редовно играм и који је стварно кул) је постало ријеткост. Mуров закон (јачина процесора који можеш купити за 1000 долара се удвостручује сваких годину/годину-и-по/двије) практички више не постоји. Ево неколико линкова који представљају неке од глупих идеја које су некоме пале на памет до сада:

Онда је ту и ова политички нестабилна ситуација, гдје блејиш са колегом (странцем) послије посла, њему телефон зазвони и пет минута касније сконташ да га је звао неко из амбасаде да га упозори да нека будала шета градом у којем сте ви тренутно (Сарајево) са пушком и да је већ убио два војника који су из неког врло интересантног разлога блејали у кладионици у униформама.

У исто вријеме Британија покушава да банује енкрипцију (што технички није могуће у 2015.), сви се моле за Париз и не контају да су молитве овом или оном богу и довеле до терористичког напада, Турска руши руске авионе, Трамп водећи кандидат за предсједника САД-а, градоначелник Београда прави овце од читаве државе, а ти се осјећаш ко да живиш у јебеном средњем вијеку.

Онда се сјетиш или будале или генија (вријеме ће доказати) Ray Kurzweil-a који каже да ћемо за 12-13 година да креирамо умјетну интелигенцију која ће имати интелигенцију једнаку људској. Прва ствар која ми је пала на памет када сам се њега сјетио недавно била ми је: Ко ли је његов дилер?

Дакле, поента овог чланка је мало приближити тај појам умјетне интелигенције обичним смртницима.

Умјетна интелигенција је први пут пала на памет Алану Турингу, човјеку који је са својим тимом разбио њемачку Енгиму током 2. свјетског рата и тиме донио огромну стратешку предност у борби против Њемачке, који се сматра једним од „оснивача“ модерног рачунарства, који је формулисао концепт алгоритама, који је у своје слободно вријеме трчао маратоне (јер, зашто не?) и на крају се отровао цијанидом јер није желио да прође кроз хормонску терапију која му је наређена једном када се сазнало да га привлаче мушкарци (што је било илегално у то вријеме у Британији). Он је далеке 1950. написао рад који је назвао „Computing Machinery and Intelligence“ те у њему по први пут поставио питање: „Могу ли машине да мисле?“ буквално већ у првој реченици рада. Термин умјетна интелигенција је успостављен осам година касније и послије тога се 60-ак година није озбиљније ни разматрао овај термин јер ти прво треба нормалан рачунар да би могао да почнеш да размишљаш о томе да ли он може да мисли.

Данас, 60-ак година касније, питање се опет отвара, вјероватно зато што не само да имамо модерне рачунаре о којима нам нон-стоп паметује свако ко је 20+ година старији од нас, већ је само питање дана када ће неко смислити начин да нам угура рачунар у дупе, споји га са интернетом и онда нам преко апликације на телефону јавља какво нам је говно ћемо да избацимо из себе за неких пола сата (прије него што неко каже да причам глупости, да вам представим још један генијално глуп „изум“: паметне пелене).

Шта је умјетна интелигенција?

Умјетна интелигенција је интелигенција коју посједује софтвер (био он у неком роботу или у рачунару уопште није битно). Дијели се на три нивоа:

  1. „слаба“ умјетна интелигенција
  2. умјетна интелигенција на нивоу човјека
  3. умјетна интелигенција изнад нивоа човјека

Ми смо га запели ту негдје на првом нивоу. Користимо „магије“ (алгоритме) свакодневно (тражењем по Google-у, кликтањем на препоручени видео на YouTube-у, сталкујући особе које нам Фејсбук препоручује да додамо у пријатеље…), међутим никако да се помјеримо са мјеста.

Имамо чак и понеки супер-рачунар који задовољава хардверске потребе сличне онима које има наше тијело (још увијек немамо такве ресурсе у џепу, ал полако). Међутим, никако да испунимо тај „quest“ који је потребан да бисмо прешли на сљедећи ниво. Шта нас тамо чека појма немамо, али, били спремни да ризикујемо или не, прије или касније ће неко прећи на тај други ниво и тиме промјенити читаво.

Е, тај тренутак, каже Реј, је неких 12-13 година од нас. Послије тога требаће нам врло кратак временски период (неколико сати, дана или седмица) да пређемо и на трећи ниво, а онда шта буде, буде. Да Реј и није баш таква будала говори нам и његова прошлост, у којој је предвидио Wi-Fi, паметне телефоне, Google Translate, ауто које можеш да возиш пијан јер га нећеш возити ти него ће он возити сам себе… Дакле, да је тотални луђак, није. Мање-више све што је овај футуриста замислио се и остварило (неколико година раније или касније него што је предвидио).

Међутим, некако смо сви постали облуђени тим једним његовим предвиђањем – умјетном интелигенцијом. Он у ово вријеме има иза себе неколико врло успјешних књига (бестселера као што би рекли), снимио понеки документарац, основао Kurzweil музичке инструменте, сада ради за Google, има 67 година и води здрав живот у нади да ће доживјети ту 2029. годину која ће, ако се испостави да је био у праву, заувијек промијенити свијет.

За разлику од Била Гејтса, Елона Муска и Стивена Ховкинга, он сматра да ће умјетна интелигенција имати позитиван утицај на људски живот. Да није једина будала која мисли тако, доказао је Ник Бостром који је питао (упозорење: PDF) оне који заправо раде на умјетној интелигенцији (умјесто гомиле оних који везе с везом немају о напретку умјетне интелигенције јер се баве сасвим другим стварима) и они фино рекли да већина њих не очекује апокалиптичне догађаје након креирања умјетне интелигенције, а добрих 90% њих сматра да ћемо до њеног остваривања доћи прије 2100. године.

Па, у чему је разлика у размишљању између Реја и већине нас? Експоненцијално против линеарног. Док ми гледамо напредак у задњих неколико година и на основу тог напретка покушамо да сконтамо шта ће се десити у сљедећих неколико година, Реј гледа од почетка људског рода до данас. Требало нам је доста времена да научимо како да користимо алате и да се групишемо у села. Након тога смо измислили писање. Након измишљања писања требало нам је доста краће вријеме да сконтамо да земља није округла. Након тога нам је доста мање времена требало да почнемо да правимо зграде и остала чуда. Након тога смо почели да се играмо тешком индустријом неких 100тињак година, рачунари су се развили за неких 50ак, Интернет за неких 30, смартфони за неких 10…

За оне који нису баш пратили математику у средњој и не знају разлику између линеарне и експоненцијалне функције, ево и слика која објашњава разлику:

Разлика између линеарне и експоненцијалне функције
Разлика између линеарне и експоненцијалне функције

Дакле, док у линеарној множиш задњи резултат са два, у експоненцијалној два иде на степен већи за један (дакле 2 на прву, два на другу, два на трећу…).

Међутим, пошто Реј каже да људи нису баш тако лако математички предвидљиви (или јесу?) он нам представља такозване криве линије у облику (ретардираног) слова S (S-криве):
S-kriva

Затим каже: свака технологија прелази преко спорог почетног развоја, након чега слиједи рапидна адаптација међу осталим смртиницима, након чега креће неко усавршавање којег прати затишје док се нека нова технологија споро развија. Е, по овоме, сада смо на том неком крају адаптације интернета и смартфона, па смо ту негдје у фази затишја током којег се развијају нова чуда технологије попут Google-овог аута који вози сам себе.

Још једно два ретардирана слова S унапријед и наћемо се ту пред прагом преласка на други ниво (под условом да не почнемо нове крсташке ратове или трећи свјетски рат прије тога). Међутим, једном када напокон откључамо тај ниво, чека нас нешто што људи… јебига, не могу. Са рачунарима је „лако“, дај му бољи процесор, убаци још коју гигу рама, промијени који алгоритам (замијени Windows XP са седмицом, седмицу са десетком или десетку са Линуксом) и рачунар лети.

Дакле, да би дошли од тог другог до трећег нивоа, требаће врло мало времена. Поред тога, узми у обзир да је у том тренутку и та умјетна интелигенција паметна колико и ми, дакле и она може да ради на томе да унаприједи сама себе. Једном када буде бар минимално испред човјекових способности, умјетна интелигенција је дошла на трећи ниво. Након што дође до трећег нивоа, ми смо већ превазиђени и она је постала као дијете људи са села које је након 15 година завршило државни факултет.

Онда нас чека један од четири сценарија:

  1. умјетна интелигенција се понаша према нама као што се ми понашамо према мравима, јер мрави су по нама нижа створења и боли нас брига за њих
  2. умјетна интелигенција се понаша према нама као што се ми понашамо према кућним љубимцима
  3. умјетна интелигенција се понаша према нама као што смо се ми понашали према оном ментално заосталом дјетету из комшилука јер су нас родитељи увијек тјерали да играмо фудбала са њим, све док нам једног дана није прекипило и док нисмо рекли „зајеби фудбал“ и почели да гањамо цуре
  4. све исто као и трећи сценарио само што овај пут ми помажемо том ментално заосталом клинцу да јебе нешто.

На нама је да се надамо да ће нас ипак ипак дочекати ова четврта опција и да ћемо успјети да сазнамо одговоре на питања као што су Фермијев парадокс.
Пошто је ова тема јако обимна, о могућим опасностима, рату између људи и робота и сличним теоријама, читаћете у сљедећем дијелу овог чланка, гдје ћемо се дотаћи свакох од ових четири сценарија и објаснити разлике између њих.