Последњу видео игрицу сам играо, чини ми се 2007-е, пар пута сам неке игрице инсталирао и играо по пола сата, као на пример „Left4Dead“ али бих батаљивао јер – постао сам матор, игрице ме више ич не занимају нити имам икакву жељу да их играм.

До сад сад играо округло 10 видео игрица, све су старији наслови тако да, ако неко млађи чита има да се насмеје, али ето – залоговаћу их…јер сам са тих 10 игрица био бескрајно навучен и играо сам их у цугу и на нивоу падања у несвест, неспавања и лудила.

Иако ће деловати да сам био некакав убергејмер – није баш било тако, ових 10 игрица сам играо у временима кад сам се бавио физичким пословима (од магацина у Максију до скеле), био неожењен и без деце па ми се могло да ми се јебе за све а с обзиром да све игрице које сам играо играо сам бесомучно са минимумом сна, клоње и хране – те кад се све заједно сабере – за игрицама сам провео можда укупно и у тоталу један до два месеца живота – и не жалим. Ево списка тих игрица са мини описом а доле је и игрица која ме је после 15 година о-д-у-ш-е-в-и-л-а!

…и да, знам да је правилно рећи ‘видео игра’ уместо ‘видео игрица’ али ето – цео је живот зовем видео игрица и тако ће и бити убудуће. Енде.

Return to Castle Wolfenstein

Ово је игра од које је све кренуло – такозвани ћале, прва видео игра на коју сам се навукао – далеке 2002-ге године (сећам се били неки избори после пада Слобе). Фора је била што нисам знао радњу саме игрице, мислио сам да је искључиво WW2 фазон и тако сам се и понашао – па кад ме је запљуснуло изненађење у виду разних праисторијских чудовишта, демона и слично….а још мени као великом љубитељу хорора од малих ногу…није остајало ништа друго до да играм игрицу до падања у несвест. Сећам се да сам једном, после не знам ни сам колико сати играња – кренуо у WC и имао утисак да ми је бацач пламена у рукама, те да сам – кад ми је кева која је кренула у WC излетела у сусрет мени који сам излазио из истог у полумраку…покушао да стартујем бацач пламена из руку мислећи да је нападач из игрице – пар секунди ми је требало да схватим да нисам у игрици и да се опасуљим. Дакле тотално изгубио додир са реалним.

Hitman 1, 2 i 3

Шуњалице, тешке шуњалице – идеш тамо негде по неким Барајевима, зградама, вилама, ресторанима, селима, Кинеским четвртима…мораш да рокнеш некакве кримосе, педофиле, корумпиране политичаре, преоблачиш се, упадаш на неке нарко журке, муљаш, мораш да сипаш неком мафијашу отров у супу и свашта нешто плаћеничко. Нисам био навучен као у Return to Castle Wolfenstein (не поновило се) али јесте била навлака и док нисам завшио све нивое нисам стајао. Главна фора ми је била иначе да поубијам све могуће лоше момке у игрици а да ме нико не провали, хаха.

Tom Clancy’s Splinter Cell

Исто шуњалица – не сећам се тачно радње али се сећам да сам већину игрице провео шуњајући се по некаквим вентилационим каналима, чућећи и ослобађајући разне таоце, хаковао некакве компјутере и пробијао некакве пинове са све ноћним видом…а богами и користио калауз да провалим врата. Игрица је имала богаоца занимљивих нивоа и сваки нови ниво је био лудило за себе. После је изашло још нових наставака игрице, пробао сам да играм али није то било то па одустао.

FarCry 2

Друга бреjнфак (енг. brainfuck) видео игрица у мом животу и једна од великих и тада убер популарних са тада перфектном графиком и одличним звучним ефектима – кажем ‘тада’ јер ево не знам богами какве су графике на новијим игрицама, нити имам хардвер који то може да покрене.

Нивои нису могли да буду занимљивији што је упарено са графиком било за умирање над тастатуром. Сећам се да је било обиља разноразног оружја, креатура које је требало уништити, некаквих лудих научника, неки перфтектно одрађени пејзажи те је све у свему ова игрица била играна од почетка до краја од стране мене једно 3-4 пута и увек сам имао осећај као да је играм од нуле. После је изашао и FarCry 3, који сам пробао да играм али није то било то па сам баталио после два сата играња јер ми била досадна. Први део појма немам какав је.

TimeShift

Класична футуристичка постапокалиптична пуцачина са тонама и тонама оружја али са одличном радњом и са супер фором да имаш ту моћ да успориш или чак и вратиш време уназад а ти си неки, колико се сећам полуробот или тако нешто. Палета оружја је одлична као и графика (за тадашње време) која је пратила целу игрицу са све тим фенси ефектима. Колико се сећам сама игрица не траје дуго и мислим да сам исту играо бар 2-3 пута тад, 2007-е. Ово је уједно била последња игрица коју сам играо….јер после дошао озбиљан посао, породица и све што иде уз то – игрице постале ‘застарела технологија’

Call Of Duty 2

Игрица коју сам једно 2-3 пута инсталирао и деинсталирао и после сваке инсталације играо можда сат-два па батаљивао јер ми била досадна ‘јер класична WW2 пуцачина’ где гледаш да убијеш све што прича на немачком…нема ту неке радње. Све док се једном нисам натерао да је играм дуже од 2 сата у тренуцима тоталне досаде и отркио колико је уствари игрица одлична и занимљива и са каквим све акцијама обилује. Колико се сећам нисам се одвајао од снајпера који ми је био главно оружје икада јер сам могао да укокам непријатеља са велике даљине.

F.E.A.R

Ово је хорор видео игра која кратко траје и лако се игра, фазон војник против виших сила – није нешто баш убер квалитетна али ето и њу сам одиграо од почетка до краја јер….љубитељ хорора.

Max Payne

Још један хорор са језивом радњом где се један пандур покушава кроз класичне мафијашке па духовне и секташке обрачуне домоћи убице своје породице – а убице су нарко дилери потпомогнути верским сектама. Сећам се има неки убер-језиви ниво у којем трчиш кроз сан, пратиш неке крваве трагове кроз мрачне тунеле, звучни ефекти леде крв у жилама – враћаш се у тренутак убиства – пакао у правом смислу те речи. Игрица је одлична и чини ми се за то време са одличном графиком. После је било још наставака али их нисам играо – јер…шта ту има даље да се игра.

15 година касније – INSIDE

Реших ја на годишњем одмору да се ич не бавим ничим стручним на компјутеру, никаквим Линуксима, виртуалкама и слично – већ да ми комп буде оно што је већини нормалних људи – музика, филмови, игрице, сурфовање. Једну ноћ нисам могао да спавам, покренем од муке Steam и унутар њега Left4Death – играо 20-так минута и одустао…досадно брате. Мало касније прозборим са једним ФБ познаником о томе како ме игрице више не занимају и како сам их прерастао, како сам последњу играо пре 15 година, кажем му шта сам играо и он ми предложи игрицу имена „INSIDE“. Погледам по нету, неки клинац, графика тако-тако али даркерска и занимљива, каже ми човек да нема много крви али има много мозгалица и ја пробам.

Игрица заиста нема неких убер опасних сцена (али их има неколико) рецимо главни јунак у току целе игрице никога не убије (ОК, убије пар ликова случајно) нити проговори реч – али са таквим звуком и таквим сценама, плус са таквим мозгалицама и слагалицама да те не пушта и епилог свега….целу ноћ играо до јутра, без престанка, без одласка у клоњу, без ‘да нешто грицнем’. Фора је исту игрицу играти у мраку и обавезно или са слушкама у ушима или са добрим озвучењем.

Сама игрица има неку уврнуту радњу – али и даље не схватам шта је тачно овде радња и како се то десило што што је у игрици, претпостављам да ћу морати да је одиграм још 2-3 пута и дигнем мозак на неки виши ниво да бих је сконтао. Ти си неки дечак у времену зомбираних људи, корпорација (колико сам сконтао), фантазије, мрачних сила, ловаца на људе, коришћења људи за експерименте и шта ти ја знам све – који покушава да преживи и побегне негде…ни сам не знам где.

Једино што је на прву шит у игрици је сам крај (дакле 10 секунди пре оног листања ко је радио на игрици) јер прича остаје недопричана и назавршена….претпостављам да су аутори хтели да направе из њега други део игрице али су одустали (на моју срећу, иначе би ме се жена одрекла преко новина) али колико видим на нету, постоје разноразне теорије завере и свега кад је у питању и сама игрица и њен крај што целој игрици даје још једну дубљу дозу мистицизма.

Углавном, ја сам игрицу завшио за око 7 сати активног играња не толико колико сам се бавио мозгалицама него толико колико сам се удубио у сваку сцену, фотку и звук игрице, али колико видим на нету – цела игрица, ако се ради без грешке може да се прегура за 2 сата опуштено…

Дакле – једанаеста игрица у мом животу, исто брејнфак и исто хорор додуше делимично коју ћу највероватније играти опет на следећем годишњем док укућани кунтају ко међеди. Ова игрица на скали од 1 до десет има оцену 15, што се мене тиче.