Poslednju video igricu sam igrao, čini mi se 2007-e, par puta sam neke igrice instalirao i igrao po pola sata, kao naprimer „Left4Dead“ ali bih bataljivao jer – postao sam mator, igrice me više ič ne zanimaju niti imam ikakvu želju da ih igram.

Do sad sad igrao okruglo 10 video igrica, sve su stariji naslovi tako da, ako neko mlađi čita ima da se nasmeje, ali eto – zalogovaću ih…jer sam sa tih 10 igrica bio beskrajno navučen i igrao sam ih u cugu i na nivou padanja u nesvest, nespavanja i ludila. Iako će delovati da sam bio nekakav ubergejmer – nije baš bilo tako, ovih 10 igrica sam igrao u vremenima kad sam se bavio fizičkim poslovima (od magacina u Maksiju do skele), bio neoženjen i bez dece pa mi se moglo da mi se jebe za sve a s obzirom da sve igrice koje sam igrao igrao sam besomučno sa minimumom sna, WC-a i hrane – te kad se sve zajedno sabere – za igricama sam proveo možda ukupno i u totalu jedan mesec života – i ne žalim. Evo spiska tih igrica sa mini opisom a dole je i igrica koja me je posle 15 godina o-d-u-š-e-v-i-l-a!

…i da, znam da je pravilno reći ‘video igra’ umesto ‘video igrica’ ali eto – ceo je život zovem video igrica i tako će i biti ubuduće. Ende.

Return to Castle Wolfenstein

Ovo je igra od koje je sve krenulo – takozvani ćale, prva video igra na koju sam se navukao – daleke 2002-ge godine (sećam se bili neki izbori posle pada Slobe). Fora je bila što nisam znao radnju same igrice, mislio sam da je isključivo WW2 play i tako sam se i ponašao – pa kad me je zapljusnulo iznenađenje u vidu raznih praistorijskih čudovišta, demona i slično….a još meni kao velikom ljubitelju horora od malih nogu…nije ostajalo ništa drugo do da igram igricu do padanja u nesvest. Sećam se da sam jednom, posle ne znam ni sam koliko sati igranja – krenuo u WC i imao utisak da mi je bacač plamena u rukama, te da sam – kad mi je keva koja je krenula u WC izletela u susret meni koji sam izlazio iz istog u polumraku…pokušao da startujem bacač plamena iz ruku misleći da je napadač iz igrice – par sekundi mi je trebalo da shvatim da nisam u igrici i da se opasuljim. Dakle totalno izgubio dodir sa realnim.

Jedno od čudovišta koje su napravili nacisti. Ni dan danas mi nije jasno odakle mu toliko struje.

Hitman 1, 2 i 3

Šunjalice, teške šunjalice – ideš tamo negde po nekim Barajevima, zgradama, vilama, restoranima, selima, Kineskim četvrtima…moraš da rokneš nekakve krimose, pedofile, korumpirane političare, preoblačiš se, upadaš na neke narko žurke, muljaš, moraš da sipaš nekom mafijašu otrov u supu i svašta nešto plaćeničko. Nisam bio navučen kao u Return to Castle Wolfenstein (ne ponovilo se) ali jeste bila navlaka i dok nisam zavšio sve nivoe nisam stajao. Glavna fora mi je bila inače da poubijam sve moguće loše momke u igrici a da me niko ne provali, haha.

Tom Clancy’s Splinter Cell

Isto šunjalica – ne sećam se tačno radnje ali se sećam da sam većinu igrice proveo šunjajući se po nekakvim ventilacionim kanalima, čućeći i oslobađajući razne taoce, hakovao nekakve kompjutere i probijao nekakve pinove sa sve noćnim vidom…a bogami i koristio kalauz da provalim vrata. Igrica je imala bogaoca zanimljivih nivoa i svaki novi nivo je bio ludilo za sebe. Posle je izašlo još novih nastavaka igrice, probao sam da igram ali nije to bilo to pa odustao.

FarCry 2

Drugi brainfuck od video igrice u mom životu i jedna od velikih i tada uber popularnih video igrica sa tada perfektnom grafikom i osličnim zvučnim efektima – kažem ‘tada’ jer evo ne znam bogami kakve su grafike na novijim igricama, niti imam hardver koji to može da pokrene. Nivoi nisu mogli da budu zanimljiviji što je upareno sa grafikom bilo za umiranje nad tastaturom. Sećam se da je bilo obilja raznoraznog oružja, kreatura koje je trebalo uništiti, nekakvih ludih naučnika, neki perftektno odrađeni pejzaži te je sve u svemu ova igrica bila igrana od početka do kraja od strane mene jedno 3-4 puta i uvek sam imao osećaj kao da je igram od nule. Posle je izašao i FarCry 3, koji sam probao da igram ali nije to bilo to pa sam batalio posle dva sata igranja jer mi bila dosadna. Prvi deo pojma nemam kakav je.

Scenario ludilo

TimeShift

Klasična futuristička postapokaliptična pucačina sa tonama i tonama oružja ali sa odličnom radnjom i sa super forom da imaš tu moć da usporiš ili čak i vratiš vreme unazad a ti si neki, koliko se sećam polurobot ili tako nešto. Paleta oružja je odlična kao i grafika koja je pratila celu igricu sa sve tim fensi efektima. Koliko se sećam sama igrica ne traje dugo i mislim da sam istu igrao bar 2-3 puta tad, 2007-e. Ovo je ujedno bila poslednja igrica koju sam igrao….jer posle došao ozbiljan posao, porodica i sve što ide uz to – igrice postale ‘zastarela tehnologija’

Call Of Duty 2

Igrica koju sam jedno 2-3 puta instalirao i deinstalirao i posle svake instalacije igrao možda sat-dva pa bataljivao jer mi bila dosadna ‘jer klasična WW2 pucačina’ gde gledaš da ubiješ sve što priča na nemačkom…nema tu neke radnje. Sve dok se jednom nisam naterao da je igram duže od 2 sata u trenucima totalne dosade i otrkio koliko je ustvari igrica odlična i zanimljiva i sa kakvim sve akcijama obiluje. Koliko se sećam nisam se odvajao od snajpera koji mi je bio glavno oružje ikada jer sam mogao da ukokam neprijatelja sa velike daljine.

F.E.A.R

Ovo je horor video igra koja kratko traje i lako se igra, fazon vojnik protiv viših sila – nije nešto baš uber kvalitetna ali eto i nju sam odigrao od početka do kraja jer….ljubitelj horora.

Max Payne

Još jedan horor sa jezivom radnjom gde se jedan pandur pokušava kroz klasične mafijaške pa duhovne i sektaške obračune domoći ubice svoje porodice – a ubice su narko dileri potpomognuti verskim sektama.  Sećam se ima neki uber-jezivi nivo u kojem trčiš kroz san, pratiš neke krvave tragove, zvučni efekti lede krv u žilama – vraćaš se u trenutak ubistva – pakao u pravom smislu te reči. Igrica je odlična i čini mi se za to vreme sa odličnom grafikom. Posle je bilo još nastavaka ali ih nisam igrao – jer…šta tu ima dalje da se igra.

15 godina kasnije – INSIDE

Reših ja na godišnjem odmoru da se ič ne bavim ničim stručnim na kompjuteru, nikakvim Linuksima, virtualkama i slično – već da mi komp bude ono što je većini normalnih ljudi – muzika, filmovi, igrice, surfovanje. Jednu noć nisam mogao da spavam, pokrenem od muke Steam i unutar njega Left4Death – igrao 20-tak minuta i odustao…dosadno brate. Malo kasnije prozborim sa jednim FB poznanikom o tome kako me igrice više ne zanimaju i kako sam ih prerastao, kako sam poslednju igrao pre 15 godina, kažem mu šta sam igrao i on mi predloži igricu imena „INSIDE“. Pogledam po netu, neki klinac, grafika tako-tako ali darkerska i zanimljiva, kaže mi čovek da nema mnogo krvi ali ima mnogo mozgalica i ja probam.

Igrica zaista nema nekih uber opasnih scena (ali ih ima nekoliko) recimo glavni junak u toku cele igrice nikoga ne ubije niti progovori reč – ali sa takvim zvukom i takvim scenama, plus sa takvim mozgalicama i slagalicama da te ne pušta i epilog svega….celu noć igrao do jutra, bez prestanka, bez odlaska u WC, bez ‘da nešto gricnem’. Fora je istu igricu igrati u mraku i obavezno ili sa sluškama u ušima ili sa dobrim ozvučenjem

Sama igrica ima neku uvrnutu radnju – ali i dalje ne shvatam šta je tačno ovde radnja i kako se to desilo što što je u igrici, pretpostavljam da ću morati da je odigram još 2.3 puta i gidem mozak na viši nivo da bih je skontao. Ti si neki dečak u vremenu zombiranih ljudi, korporacija (koliko sam skontao), fantazije, mračnih sila, lovaca na ljude, korišćenja ljudi za eksperimente i šta ti ja znam sve – koji pokušava da preživi i pobegne negde…ni sam ne znam gde. Jedino što je na prvu šit u igrici je sam kraj (dakle 10 sekundi pre onog listanja ko je radio na igrici) jer priča ostaje nedopričana i nazavršena….pretpostavljam da su autori hteli da naprave iz njega drugi deo igrice ali su odustali (na moju sreću, inače bi me se žena odrekla preko novina) ali koliko vidim na netu, postoje raznorazne teorije zavere i svega kad je u pitanju i sama igrica i njen kraj što celoj igrici daje još jednu dublju dozu misticizma.

Uglavnom, ja sam igricu zavšio za oko 7 sati aktivnog igranja ne toliko koliko sam se bavio mozgalicama nego toliko koliko sam se udubio u svaku scenu, fotku i zvuk igrice, ali koliko vidim na netu – cela igrica, ako se radi bez greške može da se pregura za 2 sata opušteno…

Dakle – jedanaesta igrica u mom životu, isto brainfuck i isto horor doduše delimično koju ću najverovatnije igrati opet na sledećem godišnjem dok ukućani kuntaju ko međedi. Ova igrica na skali od 1 do deset ima ocenu 15, što se mene tiče.