Гледао сам неки полу-треш хорор филм оцене 6/10, имена „Mayhem“ који ме је поштено насмејао на једној сцени која иако небитна у целој причи мени је упала у око. Елем – вирус, овај обичан – дакле не компјутерски него овај старомодни, који је почео да хара, у људима повећава хормон стреса на максимум, буди најдубље емоције те разбија баланс између емоција и разума на штету разума…што се на крају испољава као екстремно насиље…дакле буди оно најгоре у људима те сваку особу која их је икада на било који начин некако директно или индиректно изнервирала види као мету коју треба убити од батина.

Вирус су научници некако успели да исконтролишу на светском нивоу али исти успева да захвати пословну зграду једне велике адвокатске корпорације и све запослене у њој, полиција зграду ставља под карантин да се вирус не би даље ширио и чекају да прође период од 8 сати колико исти траје. Е сад, у самој згради корпорације, радници бију шефове и шефови бију раднике који су им ишли на курац икада или им бар делују као дркаџије, радници се бију међусобно, онај повучени што је све чувао у себи бије све на које налети, памћење и емоције надвладавају разум и долази до општенародног батинања између људи до смрти и гушења у крви. У једном тренутку свеопшта туча између свих и свакога, не зна се ко ког бије и како, крљају се песницама, канцеларијским материјалом, нашли неке алатке од домара, забадају се оловке и шрафцигери у главу, крв шикља, умире се, на све стране међусобни ударци мушкараца и жена и тако док се сви од крви и меса батинају…главни лик одлази у канцеларију локалног и јединог информатичара у целој фирми…и нађу га инфицираног, улазе надајући се нападу али он…

…бије тастатуром о сто из све снаге и док овој тастери лете на све стране он се дере „Па што нећеш да радиш мајку ти бре јебем и тастатури и систему и шупичкуматерину“.