21/02/2017

Dokle ću morati da lažem kolika mi je plata da bih se osećao dobro?

Anonimni Korisnik Vaši tekstovi Posao 65 komentara

Video juče na Fejsbuk objavi Kompjuteraša link ka tekstu sa nekog bloga o tome kako velika plata nije neka satisfakcija za rad što me je isprovociralo da ispričam svoju priču o životu sa velikom platom i da se izjadam ovde sa onim što me muči u bivstvovanju u mojoj svetoj zemlji Srbiji koja je nažalost daleko od države Srbije. Iako sama priča neće imati mnogo veze sa IT strukom ali imaće sa nečim vezanim za tu struku – platom koja je dosta iznad proseka za naše uslove i radom u frilens vodama. Pišem anonimno iz razumljivih razloga.

Prvo da se predstavim. Radim kao Senior Java Developer jer se to trenutno u firmi u kojoj radim najviše traži, sekundarno sam Android Programmer ali odličan sam sa mnogim drugim jezicima kao što su Node.js, PHP, jQuery, VisualBasic.NET, Ruby, C++, R, imam dosta znanja iz shell skriptinga (Python, Perl), PowerShell-a i raznih drugih oblasti. Poprilično šaroliko poznavanje skoro pa svega. Imam 40 godina, preselio sam sa juga Srbije u Novi Sad čim sam završio srednju školu.

Mada živim u Srbiji evo već peta godina kako radim kao frilenser u jednoj istočnoevreopskoj državi i to skoro pa isključivo za klijente u Americi. Razvoj radim na serverima koji se nalaze u toj firmi, kod razvijam kod sebe, komunikacija se odvija putem VPN-a, za verzionisanje fajlova koristimo Git, dakle otprilike sve standardno kako bi trebalo da bude u bilo kojoj firmi koja se bavi razvojem softvera. Komunikacija se obavlja isključivo na engleskom jeziku, plaćaju me ljudi redovno i u minut su tačni – iako mogu u bilo kom trenutku da me „obrišu sa spiska“ jer nisam sa njima vezan nikakvim ugovorom – to ne rade i gotovo stoprocentno su korektni.

Imam platu koja mi omogućuje srećan život, najbolju ženu na svetu sa kojom sam dugo u braku, zdravu i srećnu decu, putovanja na more svake godine i na planinu svake zime, privatnog doktora, privatan vrtić, sve najnovije stvari po kući i oko kuće, laptop od 3000€, auto star 2 godine kupljen nov, ne fali nam ništa. Materijalno sam obezbeđen i mogu slobodno reći da nemam ni jedan problem u životu tako da ta priča koja je objavljena o tome da velika plata nije dovoljna satisfakcija kod mene definitivno ne važi. Istina, nemam direktora ili menadžera koji će me juriti bičem po kancelariji – „Works at Sam svoj gazda“ što bi se reklo.

Radim većinom preko noći da bih se uskladio sa Amerima – nemam šefa kojem moram da se pravdam zašto sam zakasnio na posao, radim nekad u gaćama, nekad u trenerci – zavisno od toga koje je godišnje doba, od 7 dana u nedelji u proseku radim 4-5. Imam posao koji moram da završim do tad i tad, kako i kad – na meni je i dok god se rokovi ne probijaju – a nisam ih ni jednom probio, nije problem. Dakle idealno?

Plata mi je u proseku 36.000$ godišnje

Desi se ponekad da radim bukvalno 30 dana po 12 sati dnevno bez dana slobodnog i tad bih dobio dosta veću platu na mesečnom nivou a nekad se desi i da ne radim više od pola meseca – uglavnom, donja granica posle prvobitnih godinu dana provedenih kod njih je 2000$ i nikad nije bilo ispod te cifre. Uglavnom u proseku oko 3000$ mesečno (oko 2800€).

Jeste idealno i ali nije to cifra koja je tek tako pala sa neba. Završio sam ETF sa nekim srednjim prosekom ali sam se na svoju ruku podučavao programiranju pre 20 godina kad je programiranje bilo Basic, Pascal i Cobol i maksimalno koristio tadašnji RC. Bukvalno sam oko 10 godina reklo bi se najboljih godina života potrošio isključivo na učenje – a da se ne lažemo – učim i dalje. IT je grana koja nikada ne stagnira. Učio sam (i učim) većinom na svoju ruku koristeći internet, knjige i kurseve koje bih našao na torentima i koristeći kopirnice do iznemoglosti za knjige koje ne bih našao na netu a znao bih da ih neko ima. Nisam izlazio po kafićima, sve pare koje sam mogao da zaradim, većinom na fizikaliji i u pekari tih godina sam potrošio na studenjak, hranu, odeću, obuću i studiranje. Pretvorio sam se u knjigu.

Niko mi nije mogao pomoći finansijski jer su moji roditelji siromašni…jug Srbije – pametnom dosta, dakle knjige, skripte, stan, hrana – sve sam. Samo ću reći još da u tih 10 godina nisam imao ni devojku, imao sam par seks-avantura i to je to što se ljubavnog života u tih 10 godina tiče a iskren da budem – nisam nešto ni bio zainteresovan. Bukvalno sam bio otrovan knjigom i RC-om i samo su me oni zanimali.

Pre te plate

Radio sam kod raznoraznih domaćih firmi. Ili su hteli suvu drenovinu iz mene da iscede ili su kasnili sa plaćanjem ili nisu uopšte ni plaćali. Konkurisao sam po raznoraznim firmama – od 1000 poslatih CV-jeva odgovor bih dobio čini mi se na 5 prijava. Skrasio sam se preko preporuke u jednoj domaćoj firmi koja je bila baš OK i u njoj sam ispekao zanat sa većim stranim klijentima, što bi se reklo radeći 2 godine za za naše uslove sasvim solidnu platu (850$) – i gle čuda opet – opet samo za strane klijente. Koliko sam direktora sa kojim sam bio na „mrš u pičku materinu“ (da ne shvate ljudi van Srbije – taj izraz se koristi kad si sa nekim prisan) – ko sa našim čovekom radio nije taj ne zna koja je muka naplatiti to što si mu uradio.

Sticajem nesrećnih životnih okolnosti ta firma je morala da bude zatvorena ali opet sticajem srećih okolnosti preko preporuke jednog bivšeg kolege baš iz te firme kontaktirali su me iz jedne strane firme, ja se odazvao pozivu, odradio sam jedan mini test od 20-tak minuta ispitivanja putem Skajp video poziva, prihvatiše me i dobih prvi zadatak, neka banalnost u Vordpresu – trebalo je bukvalno obrisati jednu liniju koda. Pa drugi neka sitnica u PHP-u, deseti nešto u Magentu.

Mesec dana sam imao neke početničke zadatke koje bi, čini mi se rešio bilo ko prostim guglanjem i potrošio sam ukupno možda nedelju dana rada – recimo 40 sati. Posle 30 dana, javiše mi kako da podignem svoju prvu, startnu nadoknadu – 500$. Delovalo mi je nestvarno da sam zaradio 500 evra za nedelju efektivnih dana. Sledećih 5 meseci sam radio za 1000$ mesečno – fiksno. Posle se ta plata, kad su stekli poverenje u mene duplirala, pa triplirala i jedan sam mesec dobio neverovatnih 5000$. Istina jeste da sam taj mesec radio 15 sati dnevno, 31 dan – ali opet.

Imam tu sreću da imam dvojno državljansto, sve završavam što se propisa i poreza tiče tu toj drugoj državi i tu se priča završava, čist sam pred zakonom – druge države, u Srbiji sam kao neki modifikovani gastabajter koji radi u njoj ali zarađuje napolju i novac u državu unosi u novčaniku kao i svaki gastabajter. Kad Srbija postane država zovite me, rado ću poslovati iz nje i sa ponosom plaćati porez i kroz porez plate naše policije, vojske, doktora, vrtića i svega ostalog. Dok Srbija ne postane država – to sve ide drugoj državi. Ovde samo trošim pare – što je za Srbiju isto OK opcija jer opet uzimaju svoj deo.

Prvobitno jesam hteo da mi to sve nekako bude isplaćivano ovde, ali ne isplati mi se da išta petljam sa državom Srbijom, pokušao sam nešto, bacio kalkulaciju na papir i ispostavilo se da kao frilenser sa nekom firmom u kojoj je jedan zaposleni (na kraju mi rekoše da mora da bude minimum 2 zaposlena iz nekog razloga) – na raznorazne dažbine, doprinose, nekakvu reklamu koju moram da imam za firmu i razne druge budalaštine moram državi da pljunem pola zarade mesečno – a da bih sve to izveo moram da obiđem milion šaltera, sa milion papira, milion pečata, milion koverti nekome. Šta će mi to u životu? U pravoj državi sam to sve završio za 2 dana.

Ali da se vratim na temu.

Zašto me svi pitaju kolika mi je plata???

Svakoga zanima kolika mi je plata, ne znam kako je kod drugih kolega ali kod mene kako saznaju da radim kao programer sve zanima koja je plata. Prevario sam se u startu i rekao da radim u IT sektoru svima, nešto preko interneta. Moja najveća greška ikada.

Kolika ti je plata? To je pitanje koje obično dobijam od ljudi koji rade kao vozači, magacioneri, prodavci po radnjama, taksisti, od ljudi koji rade za 200-300 evra ili su nezaposleni. Skoro nikad nisam dobio to pitanje od nekoga ko je završio fakultet ili se bavi plaćenijim poslom – njih zanima samo kakav je to posao i šta se radi.

To je pitanje koje me pita komplet rodbina i njihove komšije koje dođu u kuću – kad odem u selo, isto ono odakle sam došao. Kolika mi je plata s obzirom da vozim kola kupljena nova? Pa plata je 400$, redovno kasni, slabo plaćaju. Kola – zeznuo se, digao kredit u banci, plaćam 100$ na sedam godina. Da nema ženine plate ne bi mogli da spojimo kraj sa krajem sa komunalijama. Tako se uklopim u sredinu i počnemo da sažaljevamo jedni druge.

Šta bi se desilo kad bih ljudima rekao da radim za više od 3000$ mesečno?

Prvo bi mi najverovatnije neki krimos iz nekakvog klana došao na vrata, možda bi me ubio, možda bi mi pobio celu porodicu. Da li sam spreman da preuzmem taj rizik?

Pretpostavimo da nema kriminala i da me neko ne bi ubio….postao bih mobilna Ad-Hok banka za pozajmljivanje para i slušanje tužnih priča iz celog kraja. Minimum jednom mesečno bi se pojavio neko kome bi hitno trebao novac za ovo-ili-ono, prvi izbor bih bio naravno ja.

Pretpostavimo da nema kriminala i da ne bih bio pokretna banka – onda bih postao predmet ogovaranja: „Zamisli, on radi za 3000$ od kuće a ja ceo dan po magacinu za 300$ (ili vozim šleper, ili sam na kasi, ili razvozim robu, ili sam na pijaci ili unosim fakture i tako nešto slično)“

…pa društvo, vraćamo se na početak priče. Prvo, nije meni dobra plata upala sa nebesa u džep. Žrtvovao sam veliko vreme na učenje, vucarajući se po raznoraznim firmicama i prepirući se sa domaćim gazdama i opet, radim udarnički, ponekad i po 24 sata dnevno – iako je posao iz fotelje i uz vino i povremeni seks sa ženom na radnom mestu i u radno vreme.

Drugo, ko je kriv ljudima što imaju lako zamenjiv posao. Čuj vozač. Da ti otkaz i može da nađe još milion drugih koji će raditi i više od tebe za manje para, svi su vozači, ja mogu da budem vozač. Ja te poslove koje vi radite za 300$ zovem „Univerzalni poslovi“, svako može da ih radi, kad god poželi uz obuku od par nedelja i onda zašto 300$. Vaših par nedelja obuke za 300$, mojih 20 godina učenja i rada za 3000$ – reklo bi se da ste vi u plusu a ne ja? Vi ste u mladosti išli po kafićima, napijali se, tukli, muvali koga ste stigli. Ja učio, učio, radio, učio, radio, radio. Učio. Bez ičije pomoći i preko veze – istina, preporuka jeste bila u pitanju ali u toj državi gde radim nemam nikoga, mogu me otpustiti kad god žele jer nemam nikakav ugovor sa njima, radim bukvalno na poverenje, evo već peta godina.

Dalje, nije svako za različiti posao plaćen isto. Da li ja imam pravo da se ljutim na pilote što imaju, lupam 5000$ platu. Ili na hirurge koji su imali sreće da odu preko i da tamo rade. Ili na uspešne direktore domaćih firmi (a znam da ih ima, upoznao sam ih dosta) koji zarađuju i više od 10000$ mesečno?

Dojadilo mi je više da se pravdam mojom platom, a ne smem da kažem koja je niti uopšte i želim da znam kolika je – samo moja žena zna da radim za 3000$ i to je to. Ono što mene zanima jeste i zašto uopšte ikoga drugog sem porodice zanima kolika je meni plata i zašto me to pitaju? Zar nije logično da ih zanima kolika je njihova plata? Zašto bi mene zanimala njihova plata? Zašto bi ikoga zanimala bilo čija plata?
Dokle ću da krijem moju platu i zašto me uopšte terate da je krijem? Da nemam ljude i stvari koji me vežu za Srbiju otišao bih da živim u drugoj državi – ali ne mogu, ovde su mi deca rođena, ja sam ovde proveo ceo život, živim trenutno odlično i kvalitetno i iz prikrajka očekujem da će nekad biti bolje i da ćemo biti uređena i od kriminala, korupcije i zagušenja birokratijom i propisa očišćena država. Do tad sam sakriven finansijski i anoniman – nindža.

Eto, napisao sam negde javno o jedinom problemu koji imam. Sad mi je lakše. Nije mi dozvoljeno da zabranim komentarisanje tako da neću odgovarati na nikakve komentare bilo da su pozitivni ili negativni iako ću ih s vremena na vreme proveravati. Samo htedoh to da izbacim iz sebe, a kažu da se nekako mora to istresti iz sebe na ovaj ili onaj način. Bolje na ovaj.