Google Play – Рат мене и мог клинца кроз године
Ми, седамдесет и неко годиште кад смо били клинци врхунац видео игрица су нам биле Спектрум или Commodore64, игрице које би на касетофону снимали са радија или друге касете – па их као такве учитавали…а ако кева улети у собу и пита „Јес’ јео“ пуче цела прича и мора све из почетка.
Клинци данас немају тих проблема, све што им треба је телефон који више не испуњава услове да би их ми старији користили и имају скоро све игрице на длану. Сад свака кућа има компјутер и свако кад год пожели може да игра неку игрицу. Дакле сад је све доступно свуда, кад је гејминг или било шта онлине у питању…али то има и своју ману – клинци претерују са игрицама, баш као што би и ми да смо имали такве услове као они сада, реално, па то може имати утицаја и на школу и њихов друштвени живот.
Мој клинац се упознао са Google Play-ом пред први разред негде, Angry Birds игрица али није претеривао – јер би телефон могао добити само кад му ми дамо, међутим поласком у први разред телефон је био потребан – те се тако отворила Пандорина кутија са проблематиком игрица на телефону – а ту је по мени још зајебанији проблем, који ми нисмо имали као клинци – разни деструктивни домаћи јутјубери које прате отприлике сва деца и колико сам схватио, ако неко дете не зна ко је тај-и-тај јутјубер, сви га зезају па онда мора да почне и он да их прати.
Занимљиво је да клинцу играње игрица или YouTube није занимљив са компјутера већ му је занимљив само са телефона. Нека чудна наркоманија ту игра улогу.
Првобитна заштита од Google Play-а и инсталирања игрица је била – брисање иконице Google Play-а – али је то било проваљено после пар недеља кад је клинац схватио да сем на десктопу иконица може да се налази и у менију – тако да је следећи корак био брисање Google Play иконице и са дисплеја и из менија. Ту се клинац мало намучио али је схватио после неког времена да кад се уђе у мени и превуче прстом на доле – појави се ‘search bar’…ту је куцао Goo и опала – ето га.
Следећи напад је био подмуклији – ударио сам disable на Google Play, тако да није могао да дође до њега преко претраге и богами ова мистерија за њега је била успешна доста времена, док није почео да дрља по разним подешавањима телефона, settings, кликни овде, кликни онде – клик на App, гле – Google Play, омогући…опалаааа….напад одбијен, битка добијена.
Следећи мој напад, који сам данас применио је дооооста подмуклији и мислим да ће му требати времена доста да га провали (или да провали фору или да провали да му ћале има блог где све ово пише). Сад сам решио да идем методом „Жедан си, даћу ти кап по кап, сваких 10 минута“. Елем, на кућном WiFi-ју сам подигао DHCP, везао MAC адресу телефона за статичку ИП адресу – а самој статичној адреси лимитирао download брзину на маx 20 килобајта по секунди. Wi-Fi AP који имам је некакав кинески Тенда Wi-Fi од двадесетак евра и који се до сад показао одлично.
Ова подешавања лимита протока се могу наћи на скоро свим Wi-Fi access point-има тако да ако имате приступ админ панелу сигурно ту негде има и QоS мени или нешто слично које се овим бави. Овим лимитом је ударен лимит у download-у само на његов уређај док сви остали који се накаче раде нормално. Мобилни интернет за сад нема.
Овим сам сигурно испеглао проблем што се јутјубера тиче а контам да ће му и инсталација игрица представљати проблем јер ће игрицу која је велика 100MB скидати бар сат ипо до три сата – клинац неће да ме гледа мрко јер му нисам дирао телефон нити укинуо YouTube и Google Play а контам да ће кукати да му телефон успорио. Наравно, кад се заврши домаћи и све буде по PS-у, овај лимит могу да укинем на неколико сати како би телефон „прорадио“.
За пробијање овог напада ће му богами требати мало више времена, а мораће и да ресетује лозинку на админ панелу WiFI-ја или да провали моју зајебану – а то све кад буде одрадио, званично престајем са лимитима и укидањима јер – „порасло дете, осамосталило се“
Пошто ће се сигурно јавити паметнице – пар напомена: Телефон не желим да рутујем, забрану лозинкама на телефону, апликацијама или подешавањима не желим да примењујем, Google Play Service не желим да дирам, алтернативне продавнице не долазе у обзир….ратујем са клинцем, не са NSA бре мајковићу.
Nikola
07/06/2018 @ 11:03
I sam sam od skoro roditelj i već unapred smišljam scenarije za takvu borbu. Jeste da mali ima tek godinu dana, ali vredi na vreme razmišljati, obzirom koliko brzo kapira(ju).
E sad, sve ovo što si napisao je OK. Moj problem je: šta kad nije na mojoj mreži? 😀
A ima sve više razloga kontrolisati sve što rade na telefonima, a ne samo igrice. Ja svom detetu ne bih dozvolio da otvori FB nalog sa manje od lupam 16 godina, na primer.
Ali deca okolo imaju… Pa zezanje što nema i OP! Na mojoj mreži ne može, ali može na tuđoj… Ode čovek u paranoju kad krene da mozga o svemu tome. Tvrdim da za dete moramo da budem bolji admin nego za sve korisnike u firmi 😀 Sreća pa su i opcije za parental control sve bolje…
Noctua 4U
07/06/2018 @ 14:38
Jaooo… men!
Ja idem u prvi i u cetvrti razred pa imam „bottom-up“ pregled kroz vreme. Kraci size problematike bi glasio:
The big problem: tuđe mreže (kako kucevne, tako i one open – po ulici).
Vrlo brzo ces biti pun gluposti/igara/*ware/pornografije/mp*/ma-svega…
Pametno resenje – nemam.
Eventualno ponavljanje „Naravno da ne moze kad si popunio memoriju nepotrebnim stvarima“ ili „Naravno da nece kad si pokupio viruse“… Za sada uspesnost i nije nesto…
The bigger problem: Youtube how to.
Medju svim tim jutuberima nadje se i poneki koji napravi upotrebljiv „how to“. A kad klinci otkriju taj put… joooj inovacija. Pocev od „How to install Minceraft Server on Alcatel mobile“ pa do… „How to turn Mobile – Condom challenge into watter resistant game server“… normalno preko „Knife preassure on retina“ i slicnih poslastica tipa „Kako da ukrades FB sifru“…
Pametno resenje:
Godinama unazad ponavljam klincima „Ovo je Srbija!“ u smislu: Nije ista roba/usluga za engleza i sa srbina. Pa s’ vremenom cak i mladji ukapirao da treba da dodje i da pita da li moze taj howto da proba…
Samo dok prvi put uklikere da treba da pitaju, onda to vise nije problem… Normalno… treba da prodje mnogo vremena…
The biggest problem: tuđe (ne)znanje!!!
Svi vrlo dobro znamo (ako nista drugo, onda iz sopstvenog iskustva) da roditelji NISU validni AUTORITETI za mnoge teme.
Klinci (naročito muški deo te populacije) su veoma team-player’s i razmena „kvazi“ znanja je apsolutna! Znaci drugar ima drugara koji ima komsiju koji know-how za svasta nesto. Ma za sve zivo!
Recenice tipa „Zasto bi you-tuber tai i taj to rekao ako ne zna???“ su normalni argument protiv svakog saveta/kritike/objasnjenja…
Pametno resenje – nemam. Mozda „Ovo je Srbija“. Kod starijeg pali… kod mladjeg ne.
Moj pristup je „inverse prihology“: obojica imaju sve svoje naloge na svim social networks (osim LN… mislim… realno.. LN je ipak za posao). Normalno, bez licnih podataka. Svuda nickovi, avatari i sl.
Ali, nisam im dao lozinke. Niti jednu.
Ja namestam, ja kontrolisem, ja odrzavam.
I naravno, ja ponavljam iz dana u dan: ovo moze, ovo ne moze, ovo ovako, ovo onako.
Mogu vas posavetovati sve, iz licnog iskustva, to… funkdionise dosta dobro! Vrlo brzo ukapirju pravila igre, pravila ponasanja, pravila svega. I sto me najvise odusevljava, pridrzavaju se! A i ponosni su vlasnici SVOG nick-a.
E sad… sto njihovog zapitkivanja vise nemam slobodnog vremena, to je moj problem, koji posle svake nove mreze polako nestaje…
Neki redosled (kod decaka) je isao: Skype, Viber, FB, WhatsUp… „Dosadni su mi vise sa chattom. Samo smaraju stikerima!“… Instagram, GMail (i ostali g servisi), komentarisanje po FB..
Vremenom polako uvodim uz VLASNISTVO i obavezu: „proveri mail, pobrisi gluposti, kulturno ODGOVORI na sve…“
I tako…