Poslao mi čovek skrinšot gde neki Linkedin bulšiter….a tamo ih ima bogami podosta, pita kandidata razna pitanja koja zalaze u privatnost i nemaju veze sa njegovim poslovnim aktivnostima, između ostalog i „Imate li neki hobi? Kako provodite slobodno vreme?“. Kontam da iako ova dva pitanja zadiru u privatnost korisnika i nemaju veze sa poslom koji će obavljati, poslodavcu mogu dati dobru smernicu da li je čovek koji će raditi kod njih uošte normalan? Da ste me pitali pre 10 godina da li je čovek-posao stanje svesti normalno – ja bih rekao da jeste – jer ali ako me pitate sad ja mislim da itekako nije.

Treba li poslodavcu koji će zaposliti čoveka da radi u prostoru sa drugim ljudima, čovek-posao osoba koja sem posla nema ništa u životu? Neću da lažem, ja lično sam bio jedan od tih čovek-posao ljudi, na poslu radim, od kuće radim, radim privatno, radim za pare, radim besplatno, ako ne radim onda istražujem neke stvari koje me mogu zadesiti u radu te tako sem posla ništa živo nisam jebao 5 posto. Nikakvi hobiji, nikakvo druženje sa ostalim humanoidima – ni-šta. Ende. Odem na razgovo za posao, HR me pita imam li neki hobi i čime se bavim kad nisam na poslu….ja odgovorim „Radim privatno sa korisnicima ili učim o nekim novim tehnologijama i metodama“….iz ovog sada ugla kad bih ušao u mozak HR-a iz tog vremena čuo bih kako njegov mozak zbori „E jebem ti budalu. Koji će nam ovaj ovde da nam depresira druge kolege“.

S obzirom da sam bio skoro uvek bio „jedini se on bavi time, vidi sa njim“, odlazak na godišnji odmor je uvek bio „A šta ako se nešto desi a ti nisi tu da pomogneš“ koji sam sam sebi postavljao – pa mi se, da se tako nekako odrazim, nije nešto ni išlo na godišnje odmore. Nosim laptop ne da bih mogao da gledam filmove i surfujem kad guzica nije potopljena u more nego da bih mogao da se nakačim na VPN i dejstvujem u slučaju apokalipse. Sve je to uticalo dodatno na moje čovek-posao stanje svesti.

Nisam imao nikakav hobi, sem kompjutera i sistemašenja me ništa nije zanimalo, dosta sam asocijalan i ne družim se sa drugim ljudima pa čak ponekad i zavidim ljudima koji se tako mimo posla okupe pa pivu, basketu i šta god – pozovu oni mene, ali ja nađem neki izgovor da ne bih otišao, jednostavno, ništa što nije u elektronskom formatu mi nije prijalo.

Tek krajem prošle godine (2018) sam dobio napokon izduvni ventil u životu, zove se jednostavno – stoni tenis. Kolega na novom poslu gde sam se tek zaposlio mi je rekao da ima neki sto za stoni tenis tu u firmi, da probamo da odigramo neku na pauzi, ja reko – pa hajde da probam, nisam igrao milijardu godina a i imam 190 kila, no – odigrali – ja pobedio, odigrali drugu partiju – ja pobedio. Ispostavilo se nekako da se dobro snalazim za stolom za stoni tenis.

 

Od kraja 2018-te, moj lični novi špric za venu

Poslednji put sam stoni tenis igrao pre skoro 20 godina, sa tada drugom iz škole a sada kumom, u garaži, na ručno napravljenom stolu od nekakvih vrata i šper-ploče i sa reketima kupljenim za fazon pola dolara. Tako smo ubijali vreme. To je inače bio period kad sam bio uber-spec sportista, trčanje po ceo dan, trenirao košarku, istrčao maraton za ispod 3 sata, igrao šah, igrao basket, skoro nikad bio kući…život je bio škola, sport i spavanje. Naravno, kako se desio život, tj raznorazni problemi sa svime i svačime – od zdravlja do kriminala, sankcije, vojska, bombardovanje, jurnjava za parama, deca, zaluđenost kompjuterima, brak….i sve to „nebitno“ sam ostavio po strani a ja se okrenuo bitnim stvarima.

Ispostavilo se da je i ta inicijacija stonim tenisom bila i uvod u socijalizaciju…počeo sam da prihvatam pozive da se družim sa ljudima i odemo na piće a ponekad čak i sam iniciram isto što je do skoro bilo nezamislivo, pa je čak došlo i do toga da sam otišao na kafu sa meni nepoznatim ljudima, počeo sam da se interesujem za prirodu, da istražujem gde u okolini Beograda postoje zanimljiva mesta za otići vikendom sa porodicom pa čak i organizovao igranje stonog tenisa sa sjajnom ekipom koja pratu stranicu Kompjuteraš na Fejsbuku buđavom koju do tad nisam poznavao, pa smo se nekoliko puta organizovali preko Fejsbuk grupe koju sam napravio za tu namenu i porazbijali na stonom tenisu – a i porazbijaćemo se nadam i ubuduće i da će se ekipa povećavati brojčano.

Startovao sam lokalni stoniteniserski klub u Boždarevcu (Barajevo), čovek koji vodi isti totalni car pa me još više zainteresovao za stoni tenis, dolazim ponekad tu i igram sa meni nepoznatim ljudima gde se opet ispostavilo da mogu na crtu i sa iskusnijima najviše zbog nestandardnog načina igre koji igram, te kontam da ako se budem posvetio tome bar onoliko koliko su se ti ljudi tamo posvetili – da ću biti kidalica (primećuje se doza loženja u mojim rečima zar ne). Tone i tone znoja – što je odlično na mojih 190 kila. Našao sam i neke kolege koji se isto lože na stoni tenis pa nekad ostanemo posle posla da igramo ili čak i preko vikenda igramo. Osećam se nekako živo, napokon sam našao nešto van kompjutera a da mene zanima.

Dobar izduvni ventil za nas debele jeste teretana – ali nije to to, pogotovo ako je pod kategorijom Moranje

Namerno ne pominjem teretanu jer je to nešto što nekako radim jer moram – da bih skinuo kilažu…dakle podvedeno pod kategoriju „Moranje“, niti vođenje ovog bloga jer je opet nešto što iako jeste neki tip izduvnog ventila – nije to to jer sve je opet na kompjuteru i oko kompjutera pa ni učenje novih stvari i tehnologija – iako uzbudljivo i zanimljivo – opet je nekako vezano za posao, direktno ili indirektno. A stoni tenis mi opet nekako nije „Moranje“, time sam krenuo da se bavim slučajno, amaterski i rekreativno – iz srca i bez ikakve materijalne koristi i nekako mi ide, mogu da me dobiju samo ljudi koji aktivno treniraju ili igraju stoni tenis dosta dugo, a čak me ni oni ne dobijaju ubedljivo. Krenuo sam da istražujem pravila, gledam neke mečeve na Jutjubu, jurim dobar reket za moj način držanja istog (japanski penhold). Kontam da kad bih izgubio 100 kila sala, koliko trenutno imam viška da ne bi mogao da me dobije ni dubl Karakašević-Lupulesku (maštarije, otresli bi me ko slinu).

Znam dosta ljudi koji imaju vanposlovne aktivnosti – recimo ekipa totalnih careva koje koje gotivim sa mog prethodnog posla koji isto gotivim – je zaluđena Ersoftom (Airsoft), ljudi idu na međunarodna takmičenja i okupljanja, imaju profi opremu, pričaju mi dešavanja odatle – ja oduševljen kako to sve deluje, skoro pa nestvarno. Pa znam ljude koji igraju fudbal posle posla u onim balonima, pa ljude koji idu na mačevanje, pa ljude koji su zaraženi pecanjem, pa neke koji su zaraženi biciklizmom, pa neke koji su zaraženi baštovanstvom, pa neke koji su zaraženi fotografijom pa prepešače i po 20 kilometara da bi uslikali dobru sliku, pa neke koji su zaraženi svime i svačime, dakle stvarima koje služe da zaboraviš posao, probleme, planove, uspešne i neuspešne projekte i baciš mozak u stanje punjenja baterija.

U potrazi sam za još nekim zanimanjima sem stonog tenisa. Trenutno me jebe insulisnka rezistencija i veliki višak kila i propratni efekti koji idu uz to kao što su ograničena pokretljivost, problemi sa raznoraznim povredama, slabija kondicija – inače bi bicikla bila izbor pa čak bogami i roleri ako ne i skejt – recimo meni je apsolutni i totalni car voditelj Mentalnog Razgibavanja, Darko – koji je u svojim pedesetim otkrio skejt i počeo da se zanima time, kapa dole Dare. Druga opcija koja je na spisku „kad smršam“ je ples. Iako mačo muškarčinama maljavim je ples nešto što je za gejovce i feminizirane likove, meni je to nešto savršeno za baviti se, odlična fizička aktivnost kojom se razgiba svaka koščica i svaki mišić i to sve uz tone pozitivne energije i dodatnu socijalizaciju. Dok ne smršam merkam pomalo kuglanje – no teško je naći osobu koja se loži na tu priču, ali videćemo – za sad stoni tenis završava posao.

Imate li vi neke hobije i zanimanja mimo onih standardnih stvari kao što su deca, posao i porodica, nešto gde možete da se posvetite svojim zaluđenostima a da nisu oni difolt mačo odgovori „švaleracija, jebačina, alkohol, droga, Sinan, Stoja“ i slično. Stvarno bih voleo ako biste svoje hobije podelili „sa internetom“ u komentarima ispod, voleo bih da znam čime se normalni ljudi bave iz čiste ljubavi, zaluđenosti i bez ikakvih interesa.

Dakle – imate li vi neki izduvni ventil i koji je?