Утисци о коришћењу Google Maps навигације на релацији Београд – Груде (БиХ)

Један сам од оних који кад од некога чују „Одеш до тог-и-тог града, преко тог-и-тог-места, па скренеш лево код тог-и-тог места, идеш право толико километара па онда десно толико километара“ заправо чује „Трансцеденција хипервиртуалне анксиозности иницијализованих паралелизованих симулација кибернетичке бубуљице са Мадагаскара одише дерегулацијом дигиталних разроких крмача у Свилајнцу“ уз онај жбун што се врти по пустињи и оног Хомеровог мајмуна са чинелама.

…ма не важи то само за те веће дестинације, довољно је да ми се помене нека непозната улица у Београду, палим навигацију и не слушам уопште даље нити ме занима. Гледам да растеретим мозак колико је то могуће и велики део његовог рада пребацим на технологију – кад већ могу. То је званични изговор. Незванични изговор је да сам једноставно глуп да запамтим такве ствари.

Елем, задатак је био отићи пословно у босански градић по имену Груде и после два дана се вратити назад. Био сам убеђен да је то место негде код Сарајева али поглед на Google Maps ме разуверио…то је негде скроз доле, на 40 минута од мора.

Google Maps ми је понудио три могуће руте – она коју сам ја преферирао јесте онда од око 7 сати преко Хрватске и Бања Луке, где би пола пута од Београда до БиХ такорећи ишли аутопутем „ка господа“. Друга рута је била преко преко Сремске Митровице, Зворника, Сарајева и Мостара, треће је била преко Ваљева која је у старту попила одјебаус. Али сам ја тамо ишао по препоруци људи који су тамо већ ишли преко неке четврте руте: „Иди до Соколца па одатле преко Сарајева до Груда, добар је пут и стићи ћеш најбрже, мани се мапа и тих Гуглова. Кроз Хрватску је ОК али смо чекали на граници чуку времена не бих ти то препоручио“.

…е та четврта рута, испоставиће се на крају – „ме је коштала“ уз једну паузу од пола сата – 10 сати вожње.

Узео сам свој Меизу мобилни телефон, скинуо сам мапе за Google Maps у офлајн варијанти (да не бих морао бубреге да продајем да бих отплатио роминг глупави), али сам превентивно скинуо и HereWeGo навигацију а богами и Sygic као и све офлајн мапе за Србију, Хрватску и Босну за њих…за случај да Google Maps почне да трокира. Сео у кола и правац Босна, правац Груде.

Можда ће вам бити занимљиво за прочитати и: Зашто не користиш навигацију на том телефону БРЕ!?

Навигационо њесра број 1

Нећу много да гњавим о самом путу, углавном Google Maps навигација је водила одлично до Соколца али је проблем био од Соколца ка Грудама. Елем, све време смо пичили главним и поприлично добро уређеним путем и онда је навигација некако схватила да треба да скренемо лево у неки споредни путељак из пакла. Скренух. Он неочишћен, снега и леда колико хоћеш – мењач варира прва/друга брзина, кола заносе.

Лево и десно нигде никога, виде се неке куће али без светла, највероватније напуштене. Нигде светла, нигде људи, нигде куће….и тако једно 5км која сам прешао за пола сата да бих дошао – до НИГДЕ.

Пут ме навео до неке ограде и неке напуштене кућерине и вели да скренемо негде десно да наставимо. Истина, постојао је пут десно, али бих њиме могао само ако бих кренуо пешке и под условом да увучем стомак и ходам на кант колико је узан и имам секиру да се одбраним ако ме нападне вук или међед.

Једино што ми је пало на памет јесте да ће сад кола да цркну, неће бити сигнала на мобилном, ући ћу у ту напуштену кућу у покушају да неког позовем и све како то иде у оним шаблонским хорор филмовима.

Некако смотах у рикверц иако је простора за маневар било метар ипо, и кренух назад. Негде на пола пута налетех на неког таксисту. Пут места једва за једна кола, а морамо се некако мимоићи – ако се мрднем, упадох у неки јарак и хорор може да почне…али некако се измигољисмо ја и он милиметар-по-милиметар, ја му затрубих да га питам нешто кроз прозор: „Извините, питање једно – како одавде да одемо до Груда? Имал’ нека фора?“ – његов одговор на прву:

Јаране, је л’ ти то користиш можда навигацију? Па овде дневно бар 10 људи залута, већином странци, Енглези и ко зна ко све, а све до једног их та навигација води овуда. Врати се назад на главни пут и пичи до Сарајева, нема ти друге, нешто с тим навигацијама није у реду и мансе тог ћорава посла.

Ништа, пола сата уназад тих око 5 км и моли се да нећеш упасти у јарак, главни пут и удри до краја до Груда. Вели колега да је Google Maps највероватније узео мапе из ЈНА и њих користи, каки курац технологије, сателити и пичке материне. После од људи из БиХ сазнах једну велику мудрост: „Навигација ти не важи за БиХ“. Привремено уверен у истинитост тврдње. Овај фејл ме је коштао укупно око 45 минута додатне вожње.

Није било више ни једне грешке сем те кад је навигација до Груда била у питању…сем што сам уопште и кренуо преко тог Соколца. Углавном, 10 сати путовања по кривинама, лакат кривина удесно, лакат кривина улево и тако једно 300 километара.

Навигационо њесра број 2

Кад је дошло време кући да се крене, ја преломих уз консултације колега из Груда…пичи друже преко Хрватске и не размишљај много. Одавде, Бања Лука, гранични прелаз, аутопут до Београда, Бог да те види. Укуцах Нови Београд и лагано.

Фејл 02, такорећи фејлчић 02 је био што ме је у једном трену док смо пролазили кроз град навигација навела у улицу где је било забрањено скретање, тј била је једносмерна улица у супротном смеру. Заобиђох то и неким заобилазним путем се уштеках на првобитну руту. Изгубљено пар минута, не више.

Навигационо њесра број 3

Негде тамо пред Бања Луку, одједном нестадоше руте и навигација затрокира. Као да сам возио по непостојећем путу. Срећом испратих путоказ и скренух ка Бања Луци па се уштеках на ту неку постојећу руту. То мистериозно путовање по непостојећем али иправном путу је трајало једно 10км. Да нисам испратио тај један путоказ или да га је неки Барт Симпсон склонио – било би занимљиво.

Углавном, после разноразних кривина – дођосмо до Бања Луке улетесмо на неки огроман пут скоро као аутопут – ту убацих у пету брзину па њоме преко неког аутопута лаганезе до границе са Хрватском.

На граници, пошто сам ћелав, дебео и дифолтно намргођен – хрватски граничар ме одма’ на улазу извео и претресао, али сем лаптопа и старих ствари није могао ништа да нађе…кокаин сам чувао у резервоару а Сиријца и брата Ирачанина превозио у дуплом дну аутомобила.

Енде

И онда аутопут до Београда, опуштено, право, без грешке на навигацији до самог одредиша. Била је једна људска грешка, јер сам у Србији угасио навигацију па ишао „сад овај пут знам“ те заборавио да се искључим са аутопута где је требало – али то нам је пут продужило можда за још 10 минута….али напомињем, није навигација крива него ја тупсон.

Дакле, прешао сам укупно око 1000-1200 километара и Google Maps навигација је оманула укупно 3 пута, једном жешће али не и фатално и два пута бенигно. Све у свему задовољан сам њоме и не бих је мењао низашта. Наравно, слушао сам и слушам и даље поповања како је навигација њесра тешко, али се не узрујавам ја ту нешто, тврдоглав сам човек неки, бог да те сачува.

Невезано са овом причом око навигације

Није везано за ИТ, јесте за политику а пошто је ово блог мене и аутора који овде објављују текстове и нико нас сем мене – а ја нећу, не може цензурисати онда баш ме брига, написаћу нешто и геополитичко.

После пословних активности са екипом из Груда смо отишли на ћевапе и прозборили по коју без мешања посла у спику. Људи су сјајни, ултра-љубазни и велики цареви. Груде су иначе хрватски део Федерације у Босни Херцеговини…..прецртано јер се људи из Херцеговине љуте кад им неко каже да су Босанци. Они су Херцеговци а не Босанци. Енде. Чак сам и кад сам дошао кући попио бербу ушију од локалних људи из БиХ (Босанаца, тј Херцеговаца, тачније Републиканаца Српских можда и Бошњака а живе у Барајеву где ја живим) да нисам био у Босни него у Херцеговини и да сам папак што не знам ни где сам био. Јебање у мозак, ако ме питате…и од мене поглед фазон Error 404.

Додао бих да је мени било равно нукларној физици да у БиХ, тј Грудама – можеш оставити лаптоп у колима напред, закључати кола и отићи негде – па да се вратиш и нађеш на истом месту и лаптоп и прозорска стакла на колима.

Пре овог путовања у Босни сам био још једном, пре 2-3 године, исто пословно, али тад у бошњачком (неки одавде га зову и муслиманском) делу Сарајева са Бошњацима – који су додуше били мало, сазнах касније, хипстерски настројени (а заправо нормални) јер су себе сматрали Босанцима а не Бошњацима. Босанаца иначе у Босни има око 2% и то је једна од занимљивости која ми ни дан данас није јасна – зашто се онда БиХ не зове једноставно „БошњачкоСрпскоХрватскоБосанска Република“. Као и кад сам био у хрватском делу Босне и овде сам се осећао као да сам међу својим људима и као да се знамо 100 година. Сјајни људи. И исто смо се спрдали око тог компликованог уређења БиХ.

Док сам се возио и кроз Федерацију и кроз Српску нисам могао да се нагледам лепоте лево, десно и испред аутомобила. Просто ми је за неповеровати да се ту пре десетак-два’ес година догодио један од најкрволочнијих ратова у Европи икада и да су се сви ови људи гледали преко снајпера.

Сем Хрвата и Босанаца из БиХ, сарађивао сам и са Хрватима из Хрватске као и са Словенцима из Словеније (мора да се нагласи јер се у бившој Југи је све нешто компликовано) а имам и неке другаре Албанце које приватно и непословно познајем а живе у Приштини.

Заједничко у свим контактима, дружењима и сарадњи је то да смо се кад се посао заврши дебело спрдали око тих ex-YU подела и о томе колико су оне заправо идиотске, да се ни у једном трену нико од нас није осећао као непожељан у том друштву или да му је било недобог непријатно (бар није мени, Србенди маљавом од 200 кила, све су то моји људи осећај) и да нас је, што би наш народ рекао „Болео курац ко је које националости и ко се којем богу моли“…тако да имам и један званичан захтев који бих упутио политичарима Србије, БиХ и Хрватске а мало богами и међународној заједници – а он гласи овако: „Терајте се сви ви лепо у пичку лепу материну, јебо вас онај ко вас и измисли!!!“