Борба око видео игрица и васпитања детета
Имамо локални рат око васпитања клинца ја и женче. Укратко – она му не да да игра игрице јер мали реално претерује понекад, ја му дајем – јер сам био или бих био гори од њега…да сам ја он.
Ја опет некако размишљам овако – а нисам сигуран да ли је то најпаметније размишљање:
…а јебајга и ја бих исто био ултразалуђен игрицама да сам као клинац у његовим годинама имао компјутер…и кад год ми се указала прилика играо сам игрице до стања ‘падања у несвест’ – па опет сам био солидан ђак – не вуковац, не неки блистави ум, али сасвим солидан. Дакле да сам ја сад у његовим годинама, био би исти као он ако не и много-много гори. Па колико сам онда меродаван да му чупам уши због видео игрица док год је солидан ђак?
Сећам се да сам као клинац једном играо на Sony-ју који сам изнајмио – недељу дана без престанка неку симулацију летења и борби у ваздуху (не сећам се тачно како се зове игрица), био распуст, изнајмљивање Sony-ја било на неком попусту код неког локалног баје и ето мене са црвеноочњацима (крвавим беоњачама) – недељу дана сам играо и дан и ноћ уз можда пар сат спавања дневно.
Истина јесте да сам у последњих десетак петнаест година одиграо укупно само једну игрицу имена INSIDE, не привлачи ме то сад нешто – али пре…
Ми ‘одрасли’, да не кажем матори мудросери безгрешне прошлости – сад размишљамо овако: „Ова данашња деца – па пропаст жива, само им је мобилни у рукама, не друже се више са другом децом, само играју игрице на телефону и на компјутеру А МИ КАД СМО БИЛИ ДЕЦА ми смо бре само играли фуцу, арачкиње-барачкиње, између две ватре и трчали по ливади цео дан. жмурке, рата. Ужас су ова данашња деца, у ж а с“.
…али нико не помиње да ми нисмо имали доступне те технологије тад. Све се плашим да бисмо по цео дан играли арачкиње-барачкиње по цео дан да смо имали компјутер и на њему најновији PES (Pro Evolution Soccer). Једноставно – радиш оним чиме располажеш.
Поставља се питање само да ли насиље у игрицама може утицати на дете да постане насилник у реалном животу. Ja не знам шта званична психологија/наука каже на ту тему али опет ту некако упарим себе. Ја сам од малих ногу, чини ми се од четвртог разреда основне школе – велики љубитељ хорор филмова свих могућих поджанрова и имам утисак да сам их одгледао отприлике све који су иоле квалитетнији, почевши од класика – „Страва у улици Брестова 1“ па надаље. Паралелно са тиме играо сам и разне насилне игрице где ‘човјек сачмаром разнесе главу другим човјеку па довати сикиру за трећег човјека’…
…па како онда то да сам један од ликова који не убије папучом бубу коју види у стану већ исту ‘упеца’ и избаци неповређену кроз прозор на траву. У животу сам се потукао 3 пута. Чак ни свађе не толеришем, ако неко крене да паламуди или вређа ја ударим на игнор, окренем се и ту се прича заврши а највероватније и моја даља комуникација са тим неким. Зар не би требало да упалим моторну тестеру левом руком а бацач пламена десном па да му одузмем 9 коцкица енергије и одрадим Fatality – ако ћемо по некој логици?
Можда вам може бити занимљив за читање и текст: Видео игре које сам играо у животу и једна ‘brainfuck’ која ме поново заразила
Паметан нисам како правилно ићи у причу око „Дете и видео игре“. Истина јесте да гледамо, и ја и женче – да га колико толико ограничимо, да не буде баш психо какав сам био ја као клинац (рецимо познат је и рат са њиме око Гугл продавнице) али не волим баш да му лупам банане на „Могу ли да играм игрице“.
Домаћи је на првом месту и нема ништа док њега не завршиш – био у моје време, биће и у твоје, ту нема даљих преговора. Подразумева се да си у школи макар добар ако не врлодобар или одличан. Гледамо да га образујемо тако да није оптерећен оценама – идемо са „Ма и двојка је оцена, и јединица је за људе – поправићеш…али гледај да буде макар тројка. Све преко тројке је већ перфекција. Вуковац и све петице – не размишљај о томе, мансе. Све што нам треба у животу је дете које је упало у самоубилачку депресију јер је добило четворку или далеко било – тројку.“
Увек некако гледам да се ставим у његову кожу – да ли бих ја био оптерећен видео игрицама – јок и не би, био бих минимум 5 пута гори. Да ли бих стално и безпоговорно слушао маму и тату? Дада, сигурно – што би наш народ рекао трт-милојка. Да ли бих правио нека срања као клинац? Па сад, нисам сигуран да ли је дете које не прави дечија срања уопште нормално нормално дете. Наравно – све ово важи само под условом да си солидан или макар просечан у школи – ако ниси, тад треба нека друга тактика да се примени – надам се да нећу морати да мозгам о прављењу тих тактика.
Ево, управо је играо „Left4Dead“ и моторном тестером секао зомбије по Америкама…и сад се покупио и отишао да цимне Нецу да изађу да играју фудбал. Ма биће то ОК.
И да, да не буде колутања очију, ја сам стара гарда и за мене су „видео игре = видео игрице“. Енде. И ово је само моје виђење ствари – не мора да значи (а и највероватније није) правилно.
takinada
27/07/2018 @ 14:25
Moj mališa cepa GTA5 online i Fortnite, a ja CrossFire na istom kompu. Najviše što pikamo je po pola sata dnevno. YT smeće gleda pre i posle kuntanja, u WC-u, itd. Sad na raspustu bude u parku i koznagde od kad doručkuje pa do mraka. Gde je balans, pojma nemam. Jbg, sad je i za vodoinstalatera u mojoj firmi poželjno da poseduje za rad na računaru. Nema mesta za Amiše …
takinada
27/07/2018 @ 14:29
Izvinjavam se, nedostaje reč „znanje“ u predposlednjoj rečenici.
Tasa
27/07/2018 @ 15:56
Nekako mislim da nije problem uopšte to „kakav si/bi ti bio u njegovim godinama“. U tome i jeste poenta roditeljstva – kao dete, u ovom vremenu, možda bi bio ovakav ili onakav, ili si ranije radio to što si radio, i to je to. Ali ti nisi svoje dete, znaš nešto više nego ono, i imaš životno iskustvo koje ti daje za pravo (a do nekih njegovih godina i obavezu) da u njegovo ime procenjuješ šta bi ono trebalo ili ne bi trebalo da radi. Ukoliko, iz po tebi opravdanog razloga (kažem svuda „tebi“, no mislim, naravno, tebi i supruzi), smatraš da igranje igara nije dobro za njega, nije pametno da mu to dozvoljavaš samo zato što si i ti radio to isto. Ti si tu da vagaš koliko je nešto dobro ili loše za klinca.
Na kraju krajeva, klinci vole kompjuterske igre, ne treba im objašnjavati mnogo šta je oko njih dobro. Mislim da je samo fora na pravi način pristupiti situaciji, i na detetu razumljiv način, objasniti zašto nešto drugo nekada bolje raditi nešto drugo, i zbog čega ne treba preterivati. Klinci mogu da se povinuju kazni, ali ukoliko klinac igre igra predugo, mislim da je mnogo bolje podstaći ga da vreme koje ne treba da provodi pored ekrana, ne smatra vremenom za igre koje mu je oduzeto, nego vremenom koje mu je dato za nešto drugo, jednako zanimljivo, a dobro za njega.
Живадин
27/07/2018 @ 21:33
И ја сам из твог времена и ИТ-овац. И јесам излазио напоље и играо се свега набројаног из текста али када не би било деце напољу био бих заваљен у фотељу и дрндао ЗХ спектрума. Једном им је требао човек за фудбал и тада нисам хтео да изађем напоље док не завршим неку слику у АРТ-у. Пошто сам им обећао да ћу сићи доле а нисам то урадио они су ми искључили осигурач од струје (у згради) и уништили све што сам радио тај дан. Нисам се наљутио али јесам научио да ако кажем да ћу напоље то морам и да испуним. Нико од тадашњих другара није ИТ-овац сада. Тај дан сам и научио сам тада да је лепше бити на ваздуху и на сувом и са другарима него бити знојав (било је лето и климу скоро нико није имао) и под стресом и на затвореном. Ја исто тако свој дете васпитавам. Када немаш паметног посла дрндај комп али свако лепо време и друштво искористи ту чињеницу. Не иде баш увек овако али остаће му укодирано у глави да је играње игара ипак једно велико губљење времена без много креативности и интеракције са реалним стварима. Једину предност видим у томе што љубитељи игара науче релативно добро енглески. Све су свему треба да буде нормални иако ми нисмо били можда нормални. Остају последице!
Acko
28/07/2018 @ 09:08
Odlican tekst i sve bas kao sto i jeste gledano iz ugla napredka tehnologije i moguceg momenta u drustvu uopste.
Jelena
29/07/2018 @ 12:41
Nisu bitni ti razlozi koje si naveo. Igrice su gubljenje vremena. Ajd i ono umereno iako je i to teska glupost. I ja sam igrala sega igrice kao mala ali realno iz ovog ugla, da vratim vreme, ne bih. Uvek mi je bilo zanimljivije igranje sa drugarima i svasta smo radili napolju. Bas sam pre nekog vremena procitala da su psiholozi, naucnici istrazivali da li igrice razvijaju inteligenciju i kazu da igranje strateskih igrica i slicno ne utice, podsticu razmisljanje i postajes „pametan“ ali se to odnosi na igricu a ne i na zivot i zivotne situacije. A to da li nasilje u igricama i filmove utice na licnost, DA. Danas se maltene u svakoj popularnoj seriji i filmovima moze naci homosexualci, to malo po malo uvode kao nesto normalno, ljudi se preko filmova navikavaju i usvajaju stvari i u realnom zivotu, nesvesno. Lose stvari se predstavljaju kao kul. Deci su heroji ubice, nasilnici, i vide da se konflikti mogu prevazidji samo tucom. Zasto tako mora da bude? Zasto se proizvode igracke pistolji, macevi i bombe? Zasto je baja onaj koji vozi 200 na sat i izmenja 20 devojaka u roku od godinu dana, pije alkohol i drogira se? Zasto se devojkama i zenama forsira sexy look? Zasto uopste postoje horor filmovi, pa da li je zaista zanimljivo biti uplasen, gledati krv, testerisanja, bolesne likove? Ne razumem. Kao da ne moze drugacije da bude.
Poznajem jednog decka koji trenutno ima 25 godina. Igrao je igrice, a i sad igra ceo dan, izgubio je detinjstvo, a otac je nezainteresovan. To je vrsta zavisnosti koje on izgleda nije ni svestan, a ne mozes ti reci da to ne moze da se desi tvom detetu. Nije nikad pecao, igrao fudbal, igrao sve one stvari koje su deca ranije igrala. Ne kazem da neko to mora da prodje i da je to nesto dobro ali bar je postojao ziv kontakt, ucenje kooperativnosti, socijalizacija, tad se prave drugarstva i vide necije lose i dobre strane, uci se kako se ponasati itd . Ne znam da li cak postoji i virtuelno druzenje koje nikako ne moze da zameni zivi kontakt i realan zivot. Ljudi samo daju izgovore za nesto lose sto rade i u svemu, pa i u najgorem sr*nju ce naci nesto dobro. Tako, samo gubite vreme i ucite decu da ga gube, zato su i takva. Bolje izadji sa sinom i pokusajte da uradite nesto zajedno, napravite sto, planinarite i slicno, uci ga zivotu i prenesi mu znanje koje ti imas da ne krece od nule, to je sto deca duboko traze, oceve, majke, a ne igrice. Nego svi tako pa ajde i ja, znam ja kakvo je drustvo, decaci ali mozes mu bar pruziti alternativu.
Пролазник-1
31/07/2018 @ 14:47
Јелена, није ово за тебе.
Slobodan Dragović
20/08/2018 @ 13:39
Ne znam Jelena da li si, u nekom paralelnom univerzumu, ušla u moje misli koje se u ovom svetu manifestuju kao što si napisala u ovom tekstu, ali su se poklopile u skoro svemu.
Međutim…
Potpuno je pogrešna percepcija i stanovište sa kojeg posmatramo našu decu bilo da su u razvoju ili imaju po 25, 35 ili više godina. Čujem ljude kako kažu „Ja sam se u njihovim godinama igrao Galaksijom ili ZX Spectrum-om, a JA sam igrao janine trule kobile, klikere, basket i fudbalicu, dok se moj otac igrao klisa i kamena s ramena, a deda sa babom jurio za ovcama, a tek pradeda…“. Ovakvo razmišljanje ne vodi nas nigde osim na sam početak igranja homo sapiensa.
Dakle, možemo da zaključimo da se svaka generacija u svom razvoju igra u skladu sa trenutnim vrednostima i okruženju u kome se nalazi.
Šta god da im damo sa čime bi se igrali moramo takođe da im damo i rešenje kako da kontrolišu situaciju i ono sa čime se igraju a ne da dozvolimo da materija ovlada duhom deteta. Tada se javlja bolest zavisnosti.
Ja imam trojicu, hvala bogu i sada su na fakultetima, gotovo svoji ljudu sa svojim planovima i idejama. I pored toga rado saslušaju šta imam da im kažem u vezi nekog problema. A ja se i sada učim kako da budem dobar roditelj, kao i na samom početku kada su se rodili. Promenile su se okolnosti i ličnosti, te sada ne želim da imam stav kakav je bio kada su bili mladi i neiskusni.
Takođe roditelji prave esencijalnu grešku tako što, iz svojih niskih pobuda i lažnih opravdanja, daju deci sve na izvolte bez mogućnosti da ona sama dođu svojim trudom i radom do toga. ZAŠTO MORAM DA KUPIM DETETU NAJNOVIJI IPHONE???
Da li se neko ko je ovo kupio zapitao i zašto i da li je nužno i životno neophodno. Ne, mislim da nije.
Deo roditelja kupoholika, PROGRAMIRANI SU DA MORAJU DA KUPE. Mislim i duboko sam ubeđen da ovde leži problem savremenog čoveka.
Što se tiče gubljenja vremena, njega ne možeš da izgubiš jer ti nije u džepu, možeš samo nesvrsishodno da ga proživiš, kao ribar koji samo gleda ribe kako mu prolaze pored mreže i ništa drugo ne čini.
I na kraju mislim da ne treba ni u čemu preterivati: Ne treba po ceo dan igrati basket na suncu jer ćeš dobiti sunčanicu, ali takođe ne treba ni ceo dan čačkati po tastaturi jer ćeš dobiti grbava leđa i žuljeve na dupetu.
Татко
31/07/2018 @ 14:19
Поздрав свима и похвале за текст. Ја сам 80 годиште и мој развој је кренуо од `86 са ZX Spectrum у комбинацији са C64 и онда откровење ’89-`90 са PC XT-AT 286…. да бих данас имао 38 годин(е)а и у кући жену, 4 деце, ХВОХ + kinect, PC са Steam-oм и преко 800 игрица на њему и плус Оblivion и све то повезано на 50 инча еЛ-Џи ТВ. Е сада, нисам ово све набројао да бих узроковао лучење бала или зависти али сам схватио да сам све то „направио“ како бих можда надокнадио све оно што сам пропуштао током мог узрастања, бржи рачунар, већи телевизор, бољи џојпед и сличне ствари.
И у свему томе сам реално, по мом мишљењу, направио превид. Ако посматрам моју децу и када их гледам како мажу прстима по дисплеју iPad-a, Samsunga, Nexusa и осталих екранододирљивих медија, схватам да су они просто увучени у проблем. Нема у њиховом одрастању постепеног учења и сагледавања окружења тј. на чему се играју. Та спознаја им долази само од окружења када неки други клинац дође са неким, до тада за њих, невиђеним уређајем који ето може да покреме PUBG на телефону и слично. Тако да им се заинтересованост за хардвер илити „како бре то ради у опште“ истом брзином испари када виде да нешто што они имају изгледа боље, лепше и игривије код другог.
Али такође бих желео да кажем следеће, да је све то кап у мору онога што се дешава, а да већина родитеља није ни свесна. Тачније када (ето имам доста деце, па сходно томе посећујем и друге породице тј. њихове другаре) дођем код неког родитеља који ето пусти неки филм деци са неког free-online-movie сервиса, а после се забоде у кухињу, собу или терасу, само да ту исту децу не би гледао, не схвата да је поред филма, циљ тог сајта да ували и остале „комерцијалне“ садржаје који су најчешће дебело ХХХ формата. И неретко добијем коментар како ето они се труде да деци омогуће нешто лепо али тај проклети запад им улети у једном делу или преко целог екрана на ТВ-у у сред сцене Петра Пана и капетана Куке, са тетом која опслужује тројицу и другу тету.
Исти такав прелаз садржаја сам добио и од једног родитеља типа: „Е ти знаш са рачунарима, па ај ми погледај зашто када деци дам телефон излазе ове је#$ине?“ Типа дете игра неку „бесплатну“ игру са Гугл стора и таман да пређе ниво ето ти рекламе, само за шта, како увећати туки за 3 цм (!?) или да ли има заинтересованих јахача за разведене, похотне тете и слично.
Е сад, уђем ти лепо у Хром историју када тата гледа неке икс хрчке… и телефон је пристојно нађубрио са разним колачима тета и чика.
И постављам питање, да ли овај свет иде у нормалном смеру и чему све ово води.
Деца су остављена сами себи. Ради се од јутра до сутра, а оно мало времена што преостане човек жели да остави за неки мир и тишину, па дај шта даш. Како се коме заломи, а све иде ка томе да се заломи лоше.
Извините са овом ширином али ето хтедох да поделим неко моје искуство.
Волите своју децу и више него што треба. Дружите се са њима док су мали и играјте се њима као да сте им вршњак. Покушајте да причате и причате и причате док не провалите да су схватили шта сте хтели рећи, а онда научите да слушате. Време пролази и неке ствари се никада неће вратити. И зато водите рачуна о својој деци и родитељима деце са којима се друже.
Научите их да инсталирају неки AdBlocker.
Толико од мене.
Поздрав и свако добро.
boris
03/08/2018 @ 10:02
I pored toga sto su igrice [navodno] gubljenje vremena ja sa svojih 34 god znam da zapalim po koju rundu. Kao klinac mastao sam da imam lap top samnom u prirodu, dobra kombinacija. Nego, Kompjuteras, radis li WordPress teme? Imam jednu temu sto je radjena za neki prastari CSM sistem, pa bih zeleo da je prebacim u WP….. Ili da mi eventualno preporucis nekog ko se razume u te rabote… Blagodaram
Компјутераш блог
03/08/2018 @ 11:53
Ја се не бавим тиме али погле’ на ФБ групи „Вордпрес Србија“
Marko
07/08/2018 @ 14:20
https://www.benchmark.rs/vesti/roditelji_angazuju_fortnite_trenere_kako_bi_pomogli_deci_da_pobedjuju_u_igri-76984
Ovo je dokaz da smo dotakli dno
Neven
24/08/2018 @ 02:27
Najveći problem oko cele ove priče je što su igrice kao droga. Sam sam ih igrao, nekad sam znao noćima da ne spavam, ali nije to imalo nekog uticaja na mene. Naravno, sreća pa nismo imali kao danas, ove opcije online igranja, inače bih možda gejmer postao. Kako dete vaspitati i kako ga usmeriti? Nikako zabraniti ali ograničavati, jednostavno tako mora… Naši roditelji nisu imali pojma da smo mi bili u opasnosti tada. Zamisli tri dana igraš, spavaš, igraš spavaš… Danas jedino od igrica što igram je https://www.footballmanager.com/ i neke slot free igre na https://sr.casino.guru/ 🙂 To je što je od mene. A što se tiče klinca, malo još kad poraste, igraćemo zajedno neke multiplayer 😀
Zoran
17/09/2018 @ 23:39
Meni je tata doneo praznu „zolju“ iz Vukovara. U selu sam imao kalašnjikov i gomilu nekakvog oružija. Stalno sam se igrao rata, gledao horor filmove a igrice nekada igrao do iznemoglosti. Završio sam fakultet oružije ne posedujem i nisam nasilan.
Inače sam programer možda baš zbog igrica 🙂
Miloš
25/11/2018 @ 14:59
Igrice ne mogu da pokvare decu, igrice vam ne vaspitavaju decu! Ma šta je sa ljudima, ja ne poznajem ni jedno dete koje je zaglupelo od igara ali znam mnogo odraslih koji su zaglupeli od farmi parova i sličnoh sranja!