Како сам ‘од нуле’ постао ИТ-јевац који ради на прекоокеанском броду

Док сам ишао у средњу електротехничку школу сањао сам да будем неки велики системски администратор или тако нешто – а да пропутујем светом. Наравно ретко код од нас испуни неки дечачки сан али ето…мени се посрећило и описаћу укратко како.
Док сам завршавао трећу годину електротехничке школе, ишао сам паралелно у један сервис компјутера као на праксу неку. Газда да неку кинту за џепарац, а ја пресрећан јер радим оно што волим – склапам компјутере, инсталирам, играм се са мрежама и слично.

Кад сам завршио школу хтедох пун ентузијазма да зароним у ИТ свет и уписах информационе технологије. Међутим, плата за сервисере мала, ја немадох пара да наставим студије и почех да радим као мрчендајзер тј да пакујем робу за једну фирму у Меркатору и Интерексу. То је било давне 2008 године. Убрзо након тога у истој фирми постадох комерцијалиста, добих ауто, плату и све остало. Значи имао сам 19 година, био пријављен, имао супер плату, ауто, телефон, ма све што ико може пожелети у тим годинама. А мој сан о ИТ-ју као да никад није ни постојао. Не кажу џабе да се од снова не живи. Заборавио сам на свет ИТ-а и радио оно где сам могао да обезбедим себи егзистенцију и то је то.

И тако ја се бавио комерцијалом до 2015 године – пуних 7 година.

За тих 7 година нисам ништа пипао око рачунара, али буквално, а сви који су у ИТ свету знају колики је период када 7 година нисте у току – нисам подигао ни један систем, отворио ни један рачунар нити инсталирао иједну мрежу.

Временом се заситих и посао комерцијалисте ми досади те реших да ипак морам нешто да променим у даљем животу али и да појурим неке мало веће паре јер је плата у комерцијали стагнирала док су цене расле. Е сад у Србији мораш да будеш криминалац да би зарадио паре – а да будем криминалац ми некако – не лежи, или да ти остави ујак из Америке или тетка из Канаде – а немам их, или да добијеш на лотоу – а не играм то или да одеш у бели свет као и већина младих одавде. Ја сам одабрао да идем на брод.

Није одлазак на брод баш био случајан, брат ми је тад радио на броду већ 3 године и знао је све како и шта то функционише тамо, те тако почнем ја полако, одем у пар агенција, оставим радну биографију. Аплицирам за позицију асистента електричара (то ми је брат радио), а мене у агенцији питаше знам ли нешто око ИТ-а? Рекох ја знам, како да не знам, па цео живот се тиме бавим. Лагао сам тад, нисам знао о ИТ-ју ништа више од неких основа али шта ћеш – некад мораш и да лажеш у животу.

Трчим кући, правим нека писма препоруке и након месец дана нађох се на авиону за Енглеску, да се укрцам на брод као ИТ Официр (IT Officer)…а успео сам да прескочим некако доста ствари око овог процеса регрутације. Искористио сам своје убеђивачке способности које сам стекао као комерцијалиста и убедио агенцију да сам ИТ стручњак. Који нисам. Нисам био.

Стижем ја на брод, променио три лета, изгубио пртљаг. Руски брод, стар 30 година – неке раднике превози до ветрењача, није типичан туристички крузер са путницима. Увек те баце првим уговором на тако неки буђави брод, ту да се покажеш – или не, а након тога можеш да конкуришеш на неку другу праву компанију – углавном, стигох ја на брод и одведоше ме до ИТ офиса. Знао сам да мењам нашег човека из Ријеке…нашег јер се на броду под термином ‘наши’ подразумевају сви са простора бивше Југе – нема поделе на Србе, Хрвате и Босанце…сви смо наши. Упознали се ми на брзину, он нешто ради, у гужви, ја седох ту са стране а он чучи поред ормара са серверима…и одједном рече мени:

Стари дај молим те пингај четири осмице да видимо је л’ се нет вратио.

Е сад, да ли сам луд? То су бар сви мислили кад сам одлазио…моја породица, другари, девојка, јер ја о том послу ништа нисам знао, а мртав хладан сам прихватио позицију ИТ Официра на броду а ја брод видео на слици само. Наравно ја нисам знао ништа о томе, благе везе нисам имао шта значи пингати четири осмице и шта је пинговање уопште. Он виче опет, ја га бледо гледам и кажем му да немам појма шта прича.

Био сам са њим 15 дана заједно у тиму, толико траје предаја дужности новом човеку. Ја нисам знао ништа, а он се пак трудио да ми покаже што више ствари, ал’ џаба он мени показује како да конфигуришем бекапе на Убунтуу и Микротик свичу, кад ја то све видим први пут у животу.

Тих 15 дана су ми се састојали од тога да само трчим за њим и пишем све сто каже. Онда после посла седим до касно у ноћ и гуглам. А гуглам: шта је DNS, шта је IP address, врсте Linux дистрибуција, шта је AD, шта је samba, шта је ово, шта је оно…

Оде он кући након тог периода и ја остадох сам на броду – препуштен само себи.

У међувремену стигли смо у Холандију где ћу бити скоро до краја свог уговора. Био је то тежак период за мене, нон стоп сам читао разне форуме, учио, гледао туторијале и успут молио Бога иако сам атеиста (ето, лицемерно од мене нема шта) да се ништа не поквари док не одем кући али наравно – како то обично бива – али одмах су почели проблеми…не ради ово…не ради оно, али сам некако некако успео да се снађем и све то средим и окрпим.

Највећи стрес ми је био кад ми је цркао главни рутер јер га нисам закачио на UPS него директно, дошло ми је да скочим у море од муке. Он не ради, нико нема интернет на броду, капетан псује и пљује, тражи да се проблем хитно реши – одмах и сад!!! Ја са сателитског телефона зовем подршку и они дођу након два дана да замене то. Вау, спашен сам.

Некако ја ту издржим 3 месеца.

Е сад, она пословица да човек може да научи све што хоће је тачна 100%. За та 3 месеца ја сам од некога ко није знао ништа, али буквално ништа, научио основне ствари системске администрације. Играо сам се са серверима, са мрежом, Windows, Убунту и полако сам почео да схватам како све то функционише. Дању сам ишао по броду, гледао шта, како, где а ноћу сам читао све што нађем онлајн а да ми може помоћи.

На почетку сам споменуо да те увек прво баце на неки буђав брод, па после добијеш праву шансу. Е тако је и било јер након 3 месеца зову мене из агенције и нуде прави крузер, треба им хитно човек. Ту сам имао мало среће, а шта се у стваро догодило – то место је било понуђено момку из Ријеке, кога сам ја овде заменио, али он се са њима нешто посвађао, а они обећали тој фирми да имају ИТ-јевца за њих па тако сад у шкипци зову мене.

После сам сазнао да је моја агенција тако почела да укрцава ИТ позиције и зато није имала других људи у бази, што значи да кад је он одбио, једини сам ја остао. Урадим ја Скајп интервју са HR-ом са те фирме, па после тога са једним ИТ стручњаком и прођем. Наравно у међувремену сам већ доста тога знао о послу и плус моје искуство комерцијалисте допринели су да пређем на ту фирму. Сад се већ ради о озбиљној компанији, немачка фирма, услови за рад фантастични. Ту сам већ две године и рангирам се као један од бољих ИТ Техничара на фирми.

Што се тиче опреме и технологије о њој ћу детаљније у неком другом тексту – овде ћу поменути укратко – виртуализација је базирана и на KVM и на VMware ESX, од оперативних система се користе највише Дебиан и Убунту за серверско окружење док је Windows 7 на клијентским машинама, мрежна опрема је заснована на Микротику, ту је администрација мреже и остале мрежне опреме, имејл сервера, проксија (havp, squid, DansGuardian), Самбе, NS5 (наутичког система), антивируса и безбедносних подешавања, подешавање бекапа и још свашта нешто.

Може се рећи да сам испунио дечачки сан и да радим он што волим, бавим се ИТ-јем, у фирми где радим од 2015-те сам испунио сам и други део сна да пропутујем светом, плата којом сам задовољан не касни нити има икаквих проблема са исплатом, не распадам се од посла као што се мисли за раднике на прекоокеанским бродовима и све се коцке некако сложиле.

Искуства од последње две године, где сам све био, шта тачно радим, остављам за неки будући текст. Све сам укратко писао, ако бих кренуо све како је и шта било, текст би био већи од Толстојевих књига. Нисам писао имена компанија, мада није тајна, на свом профилима на друштвеним мрежама ми пише где радим. Ако некога више интересује шта и како, коме да се јави за могући одлазак на брод, радо ћу да помогнем и доступан сам на Линкедину.